foto: Privatna arhiva/BOŠ
Sa talentovanim mladim pijanistom i pesnikom ovenčanim prvencem u “Brankovom kolu” Dimitrijem Nikolićem razgovarali smo o prožimanju poezije i muzike, inspiraciji, položaju mladih umetnika danas, ail i o ljubavi, smrti i još ponečem…
Odakle je potekla ideja za naslovnu kovanicu Sentimentalitet? Zbog čega je u savremenoj poeziji emocionalnost često prećutana, izbegnuta, čak i prezrena na neki način?
„Sentimentalitet” je, vrlo očigledno, kovanica, nastala spajanjem reči sentimentalnost i mentalitet, a prvenstveno je bila samo naslov jedne od, takozvanih, polupoema koja se našla u mom prvencu, pa se, kao najzvučnija reč i kao pouzdana odrednica pokazala kao dovoljno upečatljiva i snažna za naslov. Pored toga što donekle objašnjava moju poeziju, objašnjava i mene kao ličnost, ili makar onako kako ja sebe doživljavam - čini mi se kao da stalno živim sentimentalno, kao kakav glumac, makar to ne pokazivao uvek, i ne govorio o tome. Pa opet, svestan sam da danas, reći za nešto da je sentimentalno, znači dati mu jednu negativnu konotaciju, okarakterisati ga kao nešto sladunjavo, bez ukusa, patetično...
Moderna poezija, ali i moderna klasična muzika (ona još više, i znatno duže) pate od manjka osećajnosti: već od XX veka u muzici, kao najapstraktnoj, vremenskoj, umetnosti dolazi do radikalne racionalizacije – muzika kao intuitivnost biva smenjena jednom nedostupnom, visoko intelektualizovanom muzikom koja samim tim postaje nepristupačna i neprivlačna ljudima, kako tada, tako većinom i danas. Današnja poezija, barem ova naša, u velikoj je krizi - piše se cinično, hipermoderno, sa puno ironije (pritom ne osporovam ni jedno ni drugo kao poetička sredstva, ali u ovom slučaju ona to nisu, već postaju ciljem). Pravimo se grubi, podozrivi i najpametniji. Naposletku, i živimo tako! Govorimo stalno o nezavisnosti, nedodirljivosti, ne želimo da nas išta povredi, ili uvredi, bežimo od plemenite sposobnosti osećanja (ital. sentire) koja nam je data - ko je poslednji put, pred vama, javno, izgovorio nekakvu pohvalu ranjivosti?
Tako, i upravo zbog toga, će za mene uvek veći junak biti onaj koji u bitku (ili kroz život?) odlazi ponosit, razdrljene košulje, sa sabljom u ruci, nego onaj pod opremom, pancirima i automatskom puškom.
U tvojoj pesničkoj zbirci možemo uočiti dva centralna motiva – ljubav i smrt. Na koji način prilaziš ovim večitim civilizacijskim, pa i pesničkim zagonetkama?
Erosom i Tanatosom bavili su se mnogi, kako svetski, tako i naši književnici, koje svakako ne bih ovde uzaludno nabrajao. Susrevši se blisko sa smrću, već kao dete, misao o njoj me od tada ne napušta - doduše, od onog prvobitnog straha i užasa, to se osećanje prelilo u nešto nalik na prihvatanje, kao da sa njom imam nekakav sporazum. Jednog jutra i na mom će se mestu probuditi moja smrt, i ja ću je mirno dočekati. Sa druge strane, Ljubav je nasušna ljudska potreba - imam 21 godinu, i još od takozvanog tinejdžerskog doba, svet doživljavam intenzivnije nego do tada, te otuda i potreba za pevanjem i voljenjem, što često izjednačavam. Ljubav je jedina stvar koju što više dajemo, više i imamo. Crnjanski kaže da voleti nikad nije besmisleno - pa kako mu onda ne verovati?
Kada pomislim na odnos između Ljubavi i Smrti, setim se reči pasija: ona može označavati nekakvu strast (mi muzičari kažemo za nekog da je „svirao pasionirano“ - engl. passion - strast), ili stradanje. U muzici imamo vrlo poznat primer, a to su dva Bahova monumentalna vokalno-instrumentalna remek-dela: Pasija po Mateju i Pasija po Jovanu, koje koriste tekst iz Jevanđelja i bave se stradanjem, pasijom Isusovom. Naposletku, lice čoveka koji strada, ili koga muče može se lako, greškom pomešati sa licem nekoga u ljubavnom zanosu, ko doživljava orgazam – razlike su male.
Te su me „večne“ teme uvek više interesovale nego one, svakodnevne, o kojima su prepune pesme današnjih instagram-pesnika. Pomislimo samo, kako ljudi kroz samo pedeset, sto godina neće znati za sve ove ličnosti koje mi danas tako često spominjemo; kako za možda trista neće znati šta su veš-mašine, tableti ili šta već. Neko će pronaći knjigu iz 2020. i teško će se probiti kroz nju, kao da su hijeroglifi. Nedavno sam, po ko zna koji put, prelistavao i čitao omiljene pesme iz Antologije kineske lirike koju je sastavio Crnjanski - one datiraju od otprilike 7. veka pre n. e. pa sve do nekog 17. veka – sve su podjednako jasne, divne, i važeće i danas, kao što su bile tada - čak su i modernije od mnogih stvari koje su nastale vekovima kasnije, pa i danas. Postoje stvari, pojave i simboli koji su univerzalni i koje će svako, zauvek razumeti, ili, rečima samog Crnjanskog: „Jer su nestale sve teškoće, i ostale proste i večne reči, opšte i lako prevodive, kao: cvet, slast, tuga, voda, smrt, oblak. I što je trebalo prevesti beše lako razumljivo i jasno: proleće, samoća, obronci dalekih planina i mirno nebo“.
Veoma je zanimljiv dijalog sa velikim umetnicima koji vodiš u drugom delu zbirke. Kako bi drugima dočarao umetnički poziv? Kakva je pozicija mladih umetnika danas?
Ciklus pesama „Mrtvi koji dišu“ posvećen je umetnicima iz raznih polja, kako književnih (Selimović, Majakovski...), muzičkih (Maler, Rahmanjinov) tako i likovnih (Lubarda). Kao i svaki mladi „umetnik“, često čitam i proučavam živote velikih ličnosti čije radove volim - vrlo često na taj način zavolim i njihove živote, ili budem opsednut njima. Tako su se, vrlo spontano i intuitivno, izdvojile neke ličnosti kojima sam posvetio te pesme, a koji su uticali na moje pisanje i, na to, kako živim (ako tu neke razlike i ima). Ispred svake pesme, nalazi se po jedna njihova rečnica, koju sam negde pronašao, koja mi nešto govori, a koja ovde postaje svojevrsni moto: tako, recimo, ispred pesme posvećene Maleru stoje reči iz poslednjeg stava njegove druge simfonije: „sterben werd' ich, um zu leben“ („umreću, da bih živeo“) ili one, za Majakovskog „Ljilja - voli me“ iz njegovog oproštajnog pisma.
Kao neko ko se bavi i literarnim radom, ali i muzičkim radom (kao pijanista i kompozitor) verujem da niko od nas ništa ne stvara. Ja niti stvaram muziku, niti stvaram poeziju: ja je pronalazim. Sve to već postoji, negde, u vazduhu, etru, vetru, na nebu, u nekom kamenu, među visokom krošnjama borova, ili, negde, duboko u zemlji, i samo čeka da nam se otkrije. Trenutak kada komponujem za klavirom, ja ne izmišljam ništa, niti stvaram, već lutam, i tražim. A taj je tren, kada pronađem nešto, nestvaran i neprocenjiv: tada se grčevito uhvatim toga, svojevoljno se zanesem, i puštam da vreme prolazi dok, makar na tih pola sata, sat ili dva, živim u sanjivim prostorima muzike, ili poezije. Kasnije se sećam tih trenutaka kao najviših tačaka mog Duha, kao najbliži kontakt sa Bogom, ako ga ima.
Naravno, sve je to lepo i krasno, ali pozicija umetnika u Srbiji je loša, sasvim mizerna. Sistemski problemi sprečavaju nas da, kao pisci, pesnici, kompozitori, slikari, živimo od našeg „stvaralaštva“, već je tu uvek potrebna još neki, dodatni, izvor, pa nam naša struka tu postane kao nekakav hobi (hobby). Niko nam ne garantuje da ćemo sutra u ovoj zemlji imati ikakav posao, i živeti od onoga za šta smo se školovali - pa opet, kultura ima svoje konzumente, narod - zatičemo često prepune koncertne sale, ljude u muzejima i galerijama, raznih generacija. Ko će se onda, makar i sizifovski, boriti, za svu tu umetnost, ako nećemo mi? Ko će da je pazi, neguje, održava, kao kad se neguju biljke? Na nekom ličnom nivou sam se pomirio sa tim i prihvatio taj teret - verujem da je, uprkos svim strašnim manama, moguće dopreti do ljudi i do mladih danas, a to je neka suština: osetiti (ital. sentire). Nazovite me naivnim i optimističnim, ali ipak smatram da je na nama velika odgovornost, i da baš od nas zavisi da li ćemo se „prodati“ (a umetnici treba prvenstveno da budu beskompromisni i verni svojim idejama), otići zauvek nekud, u neku drugu zemlju, gde će nam (možda) biti bolje, ili ostati ovde i zalagati se za to, po cenu toga da ne budemo niti bogati, niti naročito omiljeni. Setimo se jedne žene, koju ovde moram da spomenem, a koja je moja velika inspiracija, kako u životu, tako i u stvaranju, a to je - Isidora Žebeljan.
Ukoliko poezija i muzika vode poreklo od iste majke – Tuge, šta bi bile tačke u kojima se one spajaju i razdvajaju? Koji kompozitori su najviše uticali na tebe kao pesnika?
Kada sam, pre dve godine, započeo pisanje već pomenutog ciklusa Mrtvi koji dišu, pronašao sam rečenicu u jednom pismu Sergeja Rahmanjinova, velikog ruskog pijaniste i kompozitora, koja me zaintrigirala: „Sestra Muzike je Poezija, a njihova majka Tuga.“ Možda, na prvi pogled, ove dve umetnost ne veže nekakav sestrinski odnos, ali treba se uvek setiti antičkih Grka: u njihovoj muzičkoj tradiciji, vokalno-instrumentalnoj, da budem precizniji, tekst pesme nastajao bi istovremeno, paralelno sa melodijom, te su one su od samog početka nedeljive. Bilo bi neprirodno i pogrešno govoriti taj isti tekst onako, kako pesnici danas govore svoje stihove. U našoj narodnoj tradiciji stvar je malo drugačija: melodije su bile vezane za određene prilike - tako su sve tužbalice pevane na jednu melodiju (a tekst bi se menjao), sve svadbarske pesme na neku drugu, i tako dalje. Smatralo bi se lošom srećom, gotovo kletvom, pevati tekst pesme za, recimo, proševinu, na melodiju koja je namenjena tužbalicama. To su samo neki od primera u istoriji koji nam vrlo očigledno pokazuju bliskost Muzike i Poezije.
Naravno da, uprkos njihovoj bliskosti, postoje i određene razlike. Za muziku uvek kažemo da je vremenska umetnost, muziku jedino osećamo kroz vreme i njome jedino možemo manipulisati tim istim vremenom. Ona je takođe najapstraktnija, i najčulnija - govori svojim jezikom, koji ne moramo sasvim da znamo da bismo ga razumeli, jer se muzika prvenstveno oseća (ital. sentire); ona funkcioniše po svojim pravilima i gradi svoje, akustične prostore. Tako, dok se u Muzici sve dešava dok je slušamo, u pesmi se sve već desilo, ili će se desiti nakon nje. Poezija često gubi mnogo toga u procesu prevođenja - zato ja ponajviše i volim „našu“ poeziju, ili na drugim jezicima koje razumem.
Na mene, kao pesnika, verujem da su najviše uticali kompozitori poznog romantizma, naročito Maler i Vagner. Postoji nešto tako erotično u njihovom harmonskim jezicima, koji su na granici da pređu u atonalnost, ali koji ipak odolevaju. Tako me njihova muzika podseti na neku strasnu, bludnu lorfu u čipki, a Šenbergova i Bulezova na neko bezimeno, sasvim golo žensko telo koje, koje pomno ispituju doktori, i koje nema ni trunke od one čulnosti, koju ima moja poznoromantičarska lorfa. Sa druge, istočne, strane, tu su i Skrjabin, Rahmanjinov, zatim francuzi, Ravel, Mesijan, po čijem će se delu zvati jedan novi ciklus mojih pesama. Poeziju često (ali ne i uvek) pišem uz muziku – neretko se dešava da u toku koncerta zapišem neku ideju. Posebno se sećam nekoliko dobrih pesama koje sam napisao čitave, podstaknut sviranjem mojih kolega, pijanista, iz klase naše drage profesorke Lidije Stanković, uglavnom tokom nekih intimnih prosviravanja, kada sviramo samo jedni drugima, u malim, patiniranim, sobama našeg fakulteta.
Među tvojim stihovima provejavaju odjeci Miljkovića, Bećkovića, Kiša, Crnjanskog… Otkrij nam više o svojim pesničkim uzorima i orijentirima.
Vrlo su očigledni (i namerni) uticaji i Crnjanskog, i Kiša, Miljkovića, ali se tu kriju, naravno i mnoga druga naša imena: Vasiljev, Popa, Nastasijević, Ivan V. Lalić, Dušan Matić... Veliki su utisak na mene ostavili francuski nadrealisti, naročito Pol Elijar, Rober Desnos i Luj Aragon - njih trojica su, uz poneku Bretonovu pesmu, ponajviše uspeli da nađu neko zdravo pomirenje između čiste nadrealističke i, uslovno rečeno, ljubavne poezije. Tako sam se i sam pronašao u njihovoj poetici i tretmanu istih onih tema kojima se i sam bavim. Tu su naravno i Majakovski, zatim vanserijska Ahmatova, Trakl, Rilke... Poezije Skrjabina i Vagnera takođe su me pronašle i ostavile traga. Vagner, kao libertista svojih višečasovnih opera, piše svoje tekstve na, do tada u operskoj tradiciji, nezabeležen način, a za koji ovde nemam dovoljno prostora da obrazlažem. Od proznih pisaca, tu su, pored već pomenutog Kiša i Crnjanskog (koji je možda, ipak, najveći?), svakako Selimović, čiji romani Derviš i smrt i Ostrvo su mi promenili život, kao što mi je promenila i recimo muzika Stravinskog ili Isidore. Zatim, tu su i Kafka (naročito njegov Dnevnik i Pisma Mileni), Tomas Man, Dostojevski - izdvojio bih Andrićevu lirsku pripovetku Jelena, žena koje nema, zatim Bespuće Veljka Milićevića, a sa tom tematikom i Povratak Filipa Latinovića Miroslava Krleže. Za kraj, veliko mi je otkriće bila Marija Čudina, koja je danas gotovo nepoznata, a koju smatram za jednu od naših najautentičnijih i najsnažnijih ženskih pera.
Sasvim je izvesno da sam neke pisce, pesnike, ili neko delo zaboravio da napomenem, ali eto, ovih sam se prvo setio i verujem da su dobro propratno uputstvo za čitanje i moje poezije, i mene, kao ličnosti.
Čini se da se poezija danas u daleko većoj meri piše nego što se čita. Smatraš li da dolazi vreme kada će “poeziju svi pisati”?
Živimo u vremenu hiperprodukcije, ne samo knjiga i književnosti, već i muzike i čitave umetnosti – svake večeri, naročito krajem nedelje, samo u našoj prestonici, održavaju se u isto vreme barem dva, tri koncerta na koje vredi otići, a koji se održavaju u velikim i značajnijim salama grada (a tu su i koncerti i dešavanja po čitavoj zemlji) – tada ostajemo u nedoumici: na koji koncert da odemo, a koji da propustimo, što ne bi trebalo da se dešava. Slično je i sa poezijom – knjige se masovno izdaju, niču izavači-račundžije željni profita, dele se nagrade, svako u svom taboru, i svako može i da piše i da izda to što je zapisao u beleškama svog telefona. Pa opet, složićemo se da pesnik nije baš svako, i da ne treba da bude, kao što ne može svako da bude lekar, ili pilot, ili inženjer. Pritom, imajmo na umu da poezija ima mnogo manji broj čitalaca od proze – ljudi mahom ulaze u knjižaru kako bi uzeli neki roman koji će ih uljuljkati i uveče uspavati - zaista je mali broj onih koji su željni poezije, a tek savremene. Sve su to problemi, koji su duboko usađeni kod nas, već generacijama – neznanje, mediokritetstvo, konformizam, čopor...
Na samom kraju, ne mogu a da ne spomenem jednog našeg sjajnog savremenog pesnika, sa kojim vodim dug epistolarni razgovor, Aleksandra M. Arsenijevića, mog, mogu čak reći, književnog strica, koji kaže da se upravo taj Miljkovićev proročki stih „poeziju će svi pisati“ ispunio, i to – u apokaliptičnom negativu.
To njegovo mišljenje delim i sam.
Razgovor vodio: Uroš Mikić