foto: Pixabay, BOŠ
One koji ne vole da provode mnogo vremena u putu (simptomi su lako prepoznatljivi: gunđanje, stalno premeštanje, psihofizički neizdrž da se što pre dođe do željene destinacije), a koji su voljni da vam prave društvo na nekom od putešestvija, prvom prilikom treba odvesti u Vršac. Međutim, važno je da naglasite to da će biti pešačenja, čak i malo planinarenja (To postoji u Vojvodini?). Budite pošteni, da vas saputnik ne bi proklinjao jer je pošao u pogrešnoj obući/odeći, a opet dovoljno tajanstveni da ne otkrijete sav ugođaj izleta.
Tek kada sam se drugi put otisnuo na ovu stranu, saznao sam da se vršačka tura uopšte ne mora započeti iz Vršca. Štaviše, da bi gradacija bila uspešnija, degustaciju lepota ovog dela Banata treba početi desetak minuta pre Vršca, u selu Vlajkovac. Tamo će vas dočekati dvorac Bisingen, čije neoklasično bogatstvo propada već decenijama, a pred kojim niko ne ostane ravnodušan – pored enterijera, od kojeg su ljudi (izuzev jednog čoveka koji tamo prespava, valjda čuvajući dvorac) i vreme ukrali sve što se ukrasti moglo, zadržaćete se i u dvorskom parku sa jezerom, a čitav pejzaž učiniće da se osetite poput junaka neke horor-pripovetke Edgara Alana Poa. Druga varijanta bi bila potpuno drugačija – započeti od ženskog manastira Mesić (duhovni mikrokosmos ovoga kraja), koji se nalazi iza Vršca, a pritom ne proći kroz sam centar grada. Sasvim dovoljno za valjanu ekspoziciju.
Kako se budete približavali gradu, pred sobom ćete ugledati najviše planine Vojvodine (ako ste mislili da je Fruškać viši, prevarili ste se), koje vam neće ukrasti čitav vidik kao što to čine oštri, nadmeni Dinaridi. U odnosu na njih, Vršačke planine deluju kao niz zelenih bregova koji razbijaju banatsku tepsiju. Ušuškan podno ovih bregova, ovaj gradić odaje autentičan vinogradarski šarm, sa kojim jedino mogu da se ravnaju slavni Karlovci. Njegove dugačke ulice i raznobojne kuće sa kibicfensterima čuvaju duh viševekovne multietničke tradicije. Uže jezgro Vršca sa ponosom čuva zdanja po kojima bi mogao da se meri sa jednim Bečom – mogu da se kladim da Vladičanski dvor neće ostaviti ništa manji utisak nego Šenbrun (koji je, da se ne lažemo, i precenjen), kao ni crkva Sv. Gerharda (sa gotskim tornjevima od čak 63 metra), koja se bez problema može ravnati sa bečkom katedralom Sv. Stefana. Dobrodošlicu u centar grada poželeće vam čuveni Vinko Lozić, vršačka maskota iz Sterijinog šinjela, koji me uvek podseti na poziv starih stihova „Ko vino ne pije – taj nek se ubije!“. Ono što moje iskustvo ovde potvrđuje – pre ćete popiti dobro vino, nego uspeti da uđete u kuću velikog Sterije (možda bi prethodna najava funkcionisala bolje da neko ima želju za podizanjem telefonske slušalice, ko zna).
Zgrada nekadašnjeg Magistrata (Gradska kuća) kao da se teleportovala iz nekog starog američkog filma, a doživljaj vremeplova možete iskusiti i u najstarijoj gradskoj „apoteci na stepenicama“. Ne treba zaobići ni rumunsku crkvu, sa osobenom fasadom i dobro očuvanom unutrašnjošću (nesvakidašnje je videti latinično pismo u pravoslavnoj crkvi). Skromna cena ulaznice i neskromna postavka dovoljni su razlozi da posetite Gradski muzej (dopašće vam se zgrada Konkordija). Vršački gradski park gotovo da bi se mogao nazvati malom botaničkom baštom, pa je najbolje mesto za rashlađivanje i odmor pred uspon na breg. Moja saputnica nije znala u šta se upušta kada je ušla u bitku sa čitavih 430 stepenika do Kalvarije, nakon kojih me je dobrano oterala „u očin“ (da se izrazim u lokalnom duhu). Nakon toga sledi šumska staza ka kuli, sa neopisivim pogledom na čitav grad. Prava poslastica dolazi na kraju, kada ugledate kameno zdanje na vrhu brega, a beskrajnu, mirnu ravnicu svuda ispod sebe. Ko ume da uživa, pustiće da mu misao luta do Temišvara i natrag.
Kao što rekoh, gradacija se mora ispoštovati, pa obilazak Vršca treba privesti kraju negde u suton, spuštajući se vijugavim putem kroz nepregledne vinograde (pred ovom slikom omekšaju čak i najzahtevniji saputnici). Setim se kako je Crnjanski Toskanu poredio sa Sremom, pa često pomislim da bi vršački krajolik mogao da se krišom ubaci u tu tajnu vezu. Ovi vinski bregovi samo su komadić ravničarskog mozaika, koji znatiželjnom putniku pruža osećaj neraskidivih veza sa svetom i sopstvom. Jer, kako god da se uzme, svako putovanje je istovremeno i samootkrivanje, a jedini zaključak – ploviti se mora (Navigare necesse est).
Autor: Uroš Mikić