foto: Uroš Mikić, BOŠ
Ne bih ovo nazvala najboljim danima naših života kao što često čujem, više ovo posmatram kao proces u kome shvatamo kako bi naši najbolji dani trebalo da izgledaju.
(Jovana Semiz, Granice slobode)
Priče o mladima i kritike na njihov račun predstavljaju najčešći mehanizam odbrane sredovečnih/odraslih/zrelih (mnogi dosadni sinonimi mi padaju na pamet) ljudi, spremnih da na nož dočekaju svaku nadolazeću generaciju, sa neveselim zaključkom da je “još gora od prethodne”. Naime, pošto mladi nemaju naročitu tendenciju da preispituju propuste svojih prethodnika, a još manje da ih ispravljaju, dešava se da svoju putanju grade potpuno nezavisno od društvenih očekivanja i normi, što međugeneracijski jaz čini sve dubljim. Ispitivanje granica i osvajanje slobode, dva aksioma na kojima počiva mladost, gotovo je nemoguće percipirati bez potpunog ogoljavanja. Pronići u srž partijanja, afterisanja, blejanja i izvući iz njih ono što je identitetski važno za mladu osobu – evo jedne sjajne prilike da se ovekoveče trenuci ''koji život znače” (briga me čak i da zvuči kao floskula). Jovana Semiz i Duška Miladinović, dve mlade novosadske umetnice, nepogrešivo su uspele da osete, seciraju i izlože sve ono što kriju ekstaze mladosti i njene nesputane vibracije.
Izložba fotografija nepretencioznog naziva Iz života gradske omladine smestila je u malu galeriju Artget sve ono što staje u (produženi) vikend mladih – euforiju izlazaka, zanos podijuma i intimnost kućnih žurki, puls seksualnosti bez mistifikacije. Vitalistička snaga ovih fotografija istovremeno fascinira, zbunjuje i dovodi do zapitanosti; nezajažljiva težnja da se živi u momentu i da se on produži ne do jutra, nego do granica izdržljivosti;. Prikazani portreti na najekspresivniji način dočaravaju čulni svet autentičnog i neponovljivog trenutka, pa na trenutke progovaraju gotovo filmskim jezikom. U pauzama između provoda ostaje prostor za introspekciju, što produbljuje značenjske slojeve izložbe. A, nakon burne noći, ostaje samo pitanje – hoće li jutro bilo šta promeniti?
Autor: Uroš Mikić