foto: Aleksadar Letić, BOŠ
Pompa, halabuka i galama – prošlo je nekoliko dobrih dana od premijere novog Bjelinog filma. Čuvari formule su nas osvojili, ganuli, potresli, milovali, zaljubili, naježili, raznežili, rastužili, okružili i naterali da razmišljamo o prvoj i hiljaditoj mogućnosti življenja. Čuvari formule – neverovatno! Prisustvovati takvoj vrsti svečanosti vrtloga svih onih mlečnih i stalnih postavka unutar ljudskog softa. Otrezniti se, odupreti se, ne razmišljati, izbaciti Čamac na Tisi iz glave – bilo je preteško. Imala sam osećaj kao da prvi put u životu gledam film, onaj pravi – za čoveka, o čoveku.
Film Čuvari formule inspirisan je istinitim istorijskim događajem iz 1958. godine kada je grupa mladih naučnika, koja je radila u Naučnom institutu Vinča, bila izložena velikoj dozi zračenja prilkom rada na izradi prve jugoslovenske atomske bombe. Sama dokumentarna građa oslanja se na knjigu Slučaj Vinča Gorana Milašinovića, koja se karakteriše kao predložak za scenario.
Govoreći o samom postupku građenja fabule, Čuvari formule ostvaruju komunikacijski odnos između dokumentarnog i fiktivnog momenta. Prvi se odnosi na samu ideju, tj. odabir teme radnje. On podstiče, ali nikako ne ukazuje na prvobitnu nameru, marginalizovan je. Možemo ga posmatrati kao skicu, početni korak, inspiraciju. Drugi, fiktivni momenat, lepi se za prvi, ali je njime proširen opseg. On stavlja čoveka u krupniji kadar i upoznaje istog tog čoveka, ali i svakog drugog, sa onom formulom koja se danas retko primenjuje. Nju često držimo u ladici za svašta, novčaniku ili džepu, presavijenu na nekoliko, bez bojazni da će izbledeti, ispasti, zagubiti se. Tu je ona negde, pričamo o njoj sa prijateljima, znamo da je imamo, ali smo nekada plašljivi kada se ona treba upotrebiti. Zato su nam više nego ikada potrebni ovakvi grč-filmovi, da nas do koske prijateljski '„povrede“' i podsete o hrabrosti, empatiji, ljudskosti, osećajnosti, igri, mladosti, pesmi, o lepoti življenja.
Kada već govorimo o onom mnogodubinskom, govorimo o sceni koja je u najvećoj meri ganula i opčinila sve – scena u kojoj uz istu pesmu plešu mladost i smrt. Vinaver je rekao: Mladost je nemoguća, ona nigde ne stigne. Zapravo, ona je večna, jer nema svoju završnu tačku. Zna se: starost i smrt, mladost i život. Zato najveću tačku divljenja postiže scena u kojoj se mladalačke ruke šire u beskraj kada mladi fizičari na radiju uhvate domaću frekvenciju. Borba mladosti za ono što joj po svakom pravu pripada – za život. U ovoj sceni staje najveća istina, najveća nenapisana formula. Dok Života, Radojko i Rosa plešu najlepšu dirljivost, njihov profesor „čamcem plovi sam po Tisi'“. On ispod bolničkog kreveta snažno skriva eksplozivnu formulu koja preti da pokosi i mladost, i život, i veru, i pesmu, i svet.
Narativna napetost se zapravo stalno nalazi između suprotnih delanja, mišljenja, stavova. Ona je ta koja doprinosi dinamici, ali i mnogo više – pravi buru osećanja, brod se sve vreme ljulja i čini se da će svaki sledeći talas da ga prevrne. Nekoliko puta sam uhvatila sebe kako se tako čvrsto grčim ili držim za bioskopsko sedište od bola, straha i želje da pobedi život.
Autorka: Nevena Branković