Mingl intervju: JazzbookA

Džezbuka je najmlađa džez grupa ne samo u Nišu, već i u Srbiji. Čine je učenici srednje muzičke škole, a njihov prvi nastup bio je na Nišvil džez festivalu 2010. godine. Prošle godine učestvovali su na Džezin festivalu mladih bendova u Novom Sadu, gde su proglašeni najboljim sastavom. U vreme kada je obavljen ovaj intervju, 16. avgusta, momci samo što su sišli sa scene posle svog najvećeg nastupa do sada – otvaranja programa na glavnoj pozornici Nišvil džez festivala.

Bend je nastupio u sastavu:
Marko Karumović '94, trombon I ;
Vladimir Jelenković '93, klavijatura ;
Luka Mihajlović '93, trombon II ;
Janko Mihajlović '95, truba ;
Nemanja Najdanović '95, bas gitara ;
Đorđe Hartl '97, bubnjar i najmlađi član benda, kao i najmlađi učesnik Nišvila.

Tokom intervjua u bekstejdžu i pres centru, u koji su morali da požure na konferenciju za novinare, rekli su razne zanimljive stvari i usput stigli da izgube i pronađu trombon, ispozdravljaju se porodicom i prijateljima, slikaju se sa svima koji su to hteli i odgovore na pitanja koja im je Mingl pripremio.

Kako je bilo na nastupu?

Nemanja: Super je bilo, nisam imao tremu. Ovo mi je drugi veliki nastup, a prvi je bio za Novu godinu sa Željkom Joksimovićem.
Marko: Ovo je bio naporan nastup. Pripremali smo se svakog dana vežbajući po pet ili šest sati. Međutim, mi volimo ono što radimo i mislimo da je to najvažnije, pa onda ni toliko vežbanja ne pada teško. Nišvil smo otvorili 2010. na Gejt stejdžu (sada Open stejdž), a ove godine smo otvorili festival na glavnoj pozornici.
Vladimir: Bilo je fenomenalno. Nikada ranije nismo nastupali na glavnoj pozornici. Osećaj je skroz drugačiji. Džez je vrsta muzike gde tokom izvođenja pričaš s ostatkom benda i pričaš s publikom. Taj kontakt treba da se oseti u toku nastupa i večeras je bilo upravo tako. Prvi strah da neće tako biti prošao već posle prve tri-četiri numere.

Koju vrstu džeza svirate?

Marko: Sviramo fjužn, fank, dram 'n' bejs, latin i orijental džez, dakle moderne ritmove. Repertoar prilagođavamo u zavisnosti od toga gde sviramo, tako da su u pitanju obrade svetskih hitova, kao i autorske kompozicije. Kompletan repertoar koji je publika imala priliku da čuje večeras bio je autorski. Muziku pišemo Vlada i ja. Otkud vi zajedno u muzici?
Nemanja: Ja sam se na poziv drugara iz škole priključio bendu pre dva meseca i od tada intenzivno vežbamo, pripremajući se između ostalog i za ovaj nastup.
Marko: Svi smo iz muzičkih porodica. Luka i Janko su braća i sa njima se znam još iz osnovne škole. Takođe, svi smo išli, a neki još uvek idu u srednju muzičku školu ovde u Nišu. Što se tiče benda, on postoji već tri godine i oformljen je uz podršku direktora Nišvil džez festivala, Ivana Blagojevića. Bend je tokom godina pretrpeo manje promene što se tiče sastava, a nadamo se da je ovo konačna postava.

Kako gradite svoj muzički put?

Marko: U poslednje tri godine sviramo po klubovima, a i na Nišvilu. Večešnji nastup bio je naš najozbiljniji nastup do sada. Imamo nekoliko demo snimaka koji se mogu naći na Jutjubu, a radimo i na izdavanju albuma. Takođe, otac najmlađeg člana benda, našeg bubnjara Đoleta, je tata i našeg benda. Upravo zahvaljujući Josipu Jošku Hartlu smo tu gde jesmo. Probe održavamo u njihovoj kući, a i on je tu da nas savetuje oko raznih stvari.
Vladimir: U Nišu imamo izuzetnu podršku, a u poslednjih godinu dana uvrstili smo u repertoar i nešto komercijalne muzike. U Nišu je teže svirati džež nego u Beogradu, jer tamo ima više džez klubova. Komercijalom pravimo proboj na nastupima u zavisnosti od toga u kom kafiću ili klubu ovde sviramo. „Makedonsko devojče“ i „Jovano, Jovanke“ su neke od pesama uz koje kreće sevdah i raskopčavanje košulja, a svi znamo da je to vrsta provoda koju mladi ovde traže. Trudimo se da budemo kreativni, pa tako imamo i npr. dram 'n' bejs obradu naslovne pesme iz filma „Tito i ja“, koja dobro prolazi kod publike. Potrudićemo se da albumom koji je u pripremi napravimo dobar proboj, pa ćemo videti šta dalje.

Šta mislite o muzičkoj sceni u Srbiji?

Đorđe: Mnogo je pod uticajem turbo folka i elektronske muzike. Postoje, naravno, i drugi pravci koji se mogu čuti u Srbiji, ali su daleko slabije zastupljeni. Ja bubnjeve sviram od svoje pete godine, a džezom sam počeo da se bavim na inicijativu direktora Nišvila. Privatno ne sviram samo džez, a za izlaske obično biram mesta sa džez i rok svirkama. Međutim, džez je u Srbiji generalno malo zastupljen i na tome želimo da radimo.
Vladimir: Katastrofa. Na prvi pogled deluje da ne možeš da uspeš ako nemaš vezu i nisi Grandovac. Mislim da je problem kod nas to što mladi, čak ni oni koje interesuje muzika, u muzičkim školama retko imaju priliku da pohađaju džez odseke. Takođe, kada je su u pitanju muzičke akademije, do sada se džez mogao studirati samo u Novom Sadu i Subotici, a tek od ove godine će to biti moguće i u Beogradu. Očekujem da će uticati pozitivno da broj ljudi koji se bave džezom. Kada bi mladima prvo kroz edukaciju bio indoktriniran džez, povećao bi se kako i broj izvođača, tako i broj slušalaca.

Želje i pozdravi.

Voleli bismo da Nišvil prevaziđe Egzit. Pozdrav celokupnom organizacionom timu Nišvila, porodicama, prijateljima i svima koji su bili tu da nas podrže.

Mingl Džezbuka bendu želi puno uspeha u daljem radu i izdavanju albuma.

Do tada, ovde i ovde možeš preslušati neka od izvođenja, a ako želiš da ih slušaš uživo, pronađi informacije o njihovim sledećim nastupima na zvaničnoj fejsbuk stranici JazzbookA-band.

Za Mingl iz Niša, sa sjajnim Džezbukovcima, izveštava naša stalna dopisnica Jovana Georgievski.