Crvena, plava, žuta... Kapi kiše se odbijaju od mali šareni kišobran u ritmu jeseni. Zelena, ružičasta, narandžasta... Stvarno misliš da su providne? Grešiš. Zamisli... Ljubičasta, tirkizna, zlatna... Spusti kišobran! Pokušaj da upiješ sve boje oko sebe! Pridruži mi se.
Vrtim kišobran pevušeći neku veselu pesmicu. Hipnotisana sam vrteškom boja. Sreća me obuzima. Zažmuri sa mnom. Ulica se menja. Vidi! Oseti! Čuj!
Čujem škripu guma, treperenje zvončića koje izaziva prohladni vetrić, smeh - iskren, blag, usiljen, korake... Dečije korake. Tek prohodale, male, nesigurne cipelice čiji je ritam zaigran i bezbrižan. S vremena na vreme se poremeti skokom u baricu ili zastane na trenutak zbog odvezane pertle. Čujem i sigurne, zabrinute, užurbane cipele koje se ne osvrću na ulicu. Odrasli. Ne osete, ne čuju, zaboravili su kako... Svaki njihov korak je težak i ostavlja sivilo u nevidljivom tragu. Skoro nečujni otegnuti koraci se sklanjaju u stranu pred onim nestrpljivim. Čini se kao da su već bezbroj puta prošli tom ulicom puni života, a sada prolaze umorni od života. Stari ili mladi, teško je reći. Danas su i jedni i drugi zarobljeni u monotoniji života. Dopustili su da ih melanholija obuzme zajedno sa nezadovoljstvom. Dopustili su da njihovim životima zagospodare i pravi i lažni problemi. Koji koraci su tvoji?
To me rastužuje. A tebe? Sama sam i dalje. Bez odgovora. Polako sivi ton guta sve boje oko mene. Ulica ponovo postaje siva.
Čekaj... Čujem nešto nepoznato. Nešto sasvim drugačije. Nešto prelepo. Zvuk postaje sve jači i jači. Ne mogu da opišem. Čujem radost, ljubav, maštu, veru, nadu, san... Otvaram oči. Ljubičaste cipelice mi se približavaju. Crvena, plava, žuta... Pa to si ti... Gde si bila do sada? Ljubičasta, tirkizna, zlatna... Sivilo oko mene nestaje. Srećna sam, ponovo. Zelena, ružičasta, narandžasta... Uzmi me za ruku. Veruješ li mi? Zapleši sa mnom.
Da li si ti ona neugašena duša zaljubljena u ceo svet? Da li ćeš ostati kraj mene i bojiti moj svet? Molim te, ostani. Potreban mi je neko kao ti, neko kao ja. Neko ko ume da pleše na kiši.
Neko je rešen da večno s tobom pleše. Znaš da su zvezde na našoj strani. Pašće večeras njih stotinu, sve za nas. Ti si moja mala zvezda koja mi obasja čitav univerzum. Ne želim da ona prekine sa svojim sjajem.
Autorka je: Ivana Brkić
Sliku smo našli ovde.