Prolazio sam jednom kraj obale i kraj obale je prolazio pas, mnogo je taj pas voleo život. Donji deo psa bio je vlažan i zbog toga je moj oštri um zaključio da je pas nedavno plivao u plićaku. Sišao sam sa bicikla, seo na zemlju i počeo da zamišljam da sam ja pas koji pliva. Već sam osećao kako je to kad se mokrim šapama oslanjaš na pesak. Eto, već mi se javljaju pseće misli.
I eto, mislim ja pseću misao:
prednje noge osećaju prednji pesak, a zadnje zadnji pesak. Pas ne može da shvati i izvodi zaključke o prostornim odnosima. Pas je mlad i neiskusan. Pas je čedo prirode. Čujem svoje misli kako mi govore: pas je čedo prirode. Shvatam, to je ljudska misao, a takve mi misli samo odmažu da zamislim da sam pas. Eto, osećam kako se mi se mreška dlaka na trbuhu kad ulazim u vodu. Sad postoje samo prednja voda i zadnja voda. Peska više nema. Nije ostalo ni zrnce. Sad postoji samo prednja voda i ja plivam u prednju vodu. Polovina tela mi je mokra, a leđa su mi suva, kao što su podmornice suve kad plove na površini vode. Trudim se oteram ljudsku misao o podmornicama. Prihvatam pseću misao o tome da sad postoje prednji pesak i zadnja voda. Izlazim na obalu.
Sad sam čovek. Sve posmatram na drugačiji način. Ustajem sa zemlje i sedam na svoj bicikl. Imam prednji točak i zadnji točak, ali nemam prednji put i zadnji put, kao što ima pas.
Polako vozim uzbrdo. Teško mi je da okrećem pedale. Menjam brzine. Prisećam se kako sam se pentrao na staru dizalicu. Posle škole nisam otišao kući, nego na napušteno gradilište i popeo se na dizalicu. Nije bilo teško popeti se na dizalicu. Odatle, sa dizalice, videli su se obrisi moje četvorospratne zgrade, videlo se drvo, sa kog smo u avgustu otresali jabuke, video se put kojim sam išao u školu, a škola se nije videla. Pitao se: zašto li sam se setio dizalice?
Okrećem se nalevo i malo unazad. Vidim, da kraj puta stoji kamion sa dizalicom. Na kamionu, na njegovoj žutoj površini piše: „ne stoj ispod vage krana!“ Čudno mi je što piše „ne stoj“, jer bi logičnije bilo napisati „ne stojte“, pošto se odrasli ljudi jedni drugima obraćaju sa vi. „Očigledno na gradilištima važi drugačiji bonton“, zaključio je moj oštri um. Sad sam se popeo sa zaravnine na brdo. Put postaje prijatna nizbrdica. Ne moram da okrećem pedale. Mali se kamenčići razmiču pred prednjim točkom, kao što se voda razmiče pred podmornicom kad plovi na površini vode. U ušima mi mekano šušti vetar.
26. avgust, 2014
Autor: Andrej Gogoljev
Sa ruskog prevela: Jovana Georgievski