Nervirati se oko gluposti, živeti pod stresom, sa sedamnaest godina se zatvarati u sebe, biti nespokojan. Nije li malo rano za sve to? Skoro sam pročitala da svaki četvrti srednjoškolac redovno pije, da se isti broj njih susreo sa nekim opijatom. Ja imam periode kad sam depresivna, letargična, kada želim da izađem sa najboljom drugaricom na vino, pa nisam niko da sudim, ali... Pitam se da li je to bežanje od realnosti, ili je to pak način da pobegnemo od sebe? Da li radimo stvari danas zbog kojih će nam sutra biti teže namerno ili nesvesno? Granice se pomeraju i društveni konstrukti ne odolevaju promenama. Mladi izlaze na mesta koja oslikavaju njihovo unutrašnje stanje, tetoviraju se, razvijaju svoj stil, postaju introvertniji, a sve u svrhu nekog pronalaženja ili onog izraza koje vole da koriste ovi neoromantičari – sazrevanja. U celoj toj priči je čudno, kako deca sve duže ostaju sa roditeljima, kako se prolongiraju fakulteti, kako niko od njih nije imao nikad manju ambiciju da se ostvari na nečemu konkretnom. Znam mnogo ljudi koji su odlični na fakultetu, u srednjoj školi, ljude koji su posvećeni obrazovanju, ali čak i njihov duh jenjava. I koga tu da krivimo: učmalu sredinu, državu koja nam ne pruža bolje uslove, sami sebe? Ovo poslednje je najteže navesti kao uzrok, ali zdravorazumski je. Obzirom da smo mi svi unikatne persone, ponosni na svoje stavove i razmišljanja, način života, zašto to ne koristimo u svrhu samoostvarenja, zašto čekamo neke promene koje se evidentno neće desiti (bar ne u periodu u kom smo mi najentuzijastičniji)? Da bi bio srećan moraš da grabiš svaku priliku, od samosažaljevanja nema zaista mnogo vajde.
Sedim kući već peti dan, pijem kafu koja nije neophodna jer sam spavala dovoljno za narednih godinu dana, i ista misao mi se provlači kad ležem, ustajem, dok primam kofeinski šok. Premlada sam. Premlada. Sedeti kući, razmišljati o tome da li će me dečko prevariti, da li ću loše uraditi testove jer sam emotivni patuljak i ne mogu da razgraničim duhovno stanje od obaveza, a sve to pokreće lavinu drugih osećaja i traženja novih razloga za samopotcenjivanje...
Da bi preživeli u svetu gde svaka druga stvar izaziva poremećaje na srcu, psihosomatske bolesti i niz drugih loših događaja – moraš misliti na sebe. Voleti sebe je talenat, stiče se iskustvom i situacijama u kojima shvatiš da je samopomoć jedina vrsta prave pomoći. Uraditi nešto za sebe, raditi na svojoj ličnosti i ne dozvoliti da stvari iz okoline ili vreme napolju utiču na tvoj dan je pravi izazov.
Kad uspem da budem heroj – najzadovoljnija sam. Niko ne zna za to, a opet je prava pobeda.
Autorka: Klementina sa pištoljem
Sliku smo našli ovde.