Prošlo je tri godine. Tada smo se poslednji put videli, pod poslednjim zvezdama namigušama u senci, od godina nakrivljenog, bresta okruženi tišinom noći Novog Sada. Otkud ove suze nakon tri godine? Inspiraciju dobih pukom slučajnošću, prolazeći kroz oazu tišine koju smo voleli.
Kasni sati sačekaju tišinu da me pritisak emocija uguši. I svako veče postaje slično, a ipak ni nalik na prethodno. Svaki put iznova umirem, a ti nisi tu. Nema te. Prošle su tri godine, a sa sobom još uvek nose težak dah uspomena. Nedovršena cigareta koju si bacio u parku tog poslednjeg dana još uvek zaudara na „poslednje“. Poslednji put, dragi. Pismo još uvek mirisom podseća na polu sagoreli papir i iznova me podseća na magičnu reč „ljubav“. U ovoj zagušljivoj sobi koja me pokušava utopiti tišinom, fališ ti. Tvoje prisustvo koje je ugravilo tek deliće tvoje ličnosti u izbledele zidove sobe. Tišti me i najviše boli samo jedna stvar. Ti delići svega onoga što si ti, sada izumiru što znači samo jedno – to više nisi ti.
Verujem da si druga osoba, osećam. Zato su se i moja osećanja vratila, jer se ti nepovratno menjaš. Menjaš se zbog nečeg ili nekog. Ne želim da znam, ali uništavaš sreću svih uspomena koje krijem u maloj prašnjavoj kutiji u ormanu. Mi smo bili deo stvarnosti, zašto se sada i prošlost menja? Zašto se menjaš, dragi?
Naučio si, to zasigurno znam. Naučio si da voliš pomerajući zvezde i ušuškavajući se u prostor između njih. Hvala ti, jer to je bila jedina stvar koju sam te zamolila da naučiš onog poslednjeg puta kad smo se videli. Uništava me to, jer si naučio i TO te menja. Menjaju te zvezde svojim sagledavanjem stvarnosti i svojim surovim iskustvom. Menja te ljubav i menjaju te osećanja.
Nećemo se više sresti. Juče, prelazeći most i laganim koracima šetajući ka Petrovaradinskoj Tvrđavi, shvatila sam da se više nećemo videti. Jesen je. Naše omiljeno godišnje doba. Priroda je umrla kidajući svoj izbledeli plašt, a sad je otkucala ponoć. Nije te bilo. To više nisi ti.
Pamtiću Mikine reči koje si svakodnevno citirao „Nasloni moje vreme na svoje. Duže će večnost vredeti kad smo zajedno“. Ne sećaš se? Oprosti, zaboravila sam. Ti više nisi ista osoba. Kolekcija nemih porcelanskih lutki te posmatra i poručuje da je knjiga još uvek ostala nepročitana. Više je ne možeš pročitati ti, jer ti više nisi ono što si bio.
Udahni. Pogledaj zvezde. Neka tvoja prošlost mine onako kako bi ti to želeo.
Tri reči i kraj.
Nikad
više,
dragi.
Autorka: Milka Kovačević
Sliku smo našli ovde.