Autobus mi kreće za tri sata. Krajnje je vreme da u ranac potrpam ono malo stvari što sam ih ponela od kuće. Nešto odeće i kozmetike. Jedna knjiga.
Osećam se nekako prevareno zbog toga što je vreme tako brzo prošlo. Nisam stigla da vidim novu izložbu u galeriji. Nisam dovoljno uživala u oštrom vazduhu. Nisam uspela da zaboravim na probleme koje sam donela sa sobom.
Mislim, zapravo,da je to glavni uzrok mog nezadovoljstva. Došla sam ovde da se opustim i odmorim od svega što me je kod kuće mučilo. Da se rasteretim. Da izlečim bar neke od povreda koje su moje srce i moj ego zadobili u poslednjih par meseci.
Ali eto, nije mi pošlo za rukom. Sada kad razmislim, to mi je sasvim logično. Nije ovo moj prvi pokušaj bekstva od sebe i vlastite prošlosti. Samu sebe iznenađujem naivnim očekivanjima. Kao da ne znam kakva sam. Kao da ne znam da stalno prebirem po sećanjima i pokušavam da shvatim sve. Kao da nikada nisam propustila trenutak da zaista promenim nešto, razmišljajući kako, kada tačno i zašto.
Sve što sam bila kod kuće, to sam i ovde. Donela sam svaku svoju manu, vrlinu, sumnju, naviku, slabost, nadu, ljubav, ogorčenost i nepravdu. Sve što sam ja. Sve što sam ikada bila. Sve što ću uvek biti.
Volela bih da mogu da budem drugačija makar na jedan dan. Da se sakrijem od sebe. Da odahnem. Da odmorim od gomile patetičnih i napornih misli. Da bar povremeno pomislim ili čak uradim nešto stvarno pametno. Da ne moram da se ljutim na sebe zbog svega toga.
Moram mnogo da radim na sebi. To je zaključak koji donosim po ko zna koji put. I po ko zna koji put ću uložiti sav napor u to. Ali već polako prestajem da verujem da ću ikada uspeti. Previše sam neuspeha pretrpela, da bih stvarno verovala u nešto drugo.
Ipak, pokušaću. Premećem po glavi nešto što mi je jedan drug rekao u trenutku veoma sličnom ovom. Nešto o tome kako su mnogi propali pokušavajući nemoguće, ali ipak postoji i malo onih koji su uspeli, dok oni koji nisu ni probali sasvim izvesno i neće ostvariti svoje ciljeve.
Zatvaram rajfešlus na rancu. Na svoje sopstveno iznenađnje shvatam da mi je lakše. Shvatam da imam snage da pokušam ponovo. I da bi moja želja mogla da bude dovoljna da te snage uvek ostane dovoljno za još jedan pokušaj.
Autorka: Marija Dotlić
Fotogtafiju smo našli ovde