Nismo se umeli voleti nemo I to je razbilo magiju tišine koju je naša ljubav gradila vekovima, daleko od nas.
Voleo me je, dovoljno da istog trena umre zarad boje mog sna.
Volela sam ga, dovoljno da istog trena ubijem san zarad njegove sreće.
I ljudi nisu razumeli poglede, ali ljudi svakako ne shvataju umetnost koju tka život pružajući nam pogled kroz šareni kaleidoskop. A možda baš crna i bela fale u nadi jednog umetnika... Možda je i umetnik odavno postao potonji čovek i tka nam život kroz oči jedne duše razbijene težinom ljubavnih uspomena.
Grlio me je, dovoljno jako da vreme zaustavi svojim stiskom.
Grlila sam ga, dovoljno strasno da ubrzam vreme do stanice večne sreće.
I ljudi nisu razumeli bliskost, ali ljudi svakako ne shvataju osećanja koja ne mogu da kontrolišu. A možda bi baš doza kontrole u strasti dva ljubavnika sve izmerila do prave mere i možda bi doza realnosti u okovima ljubavne uzvišenosti dovela do ravnoteže između dobrog i zlog. A možda se i umetnik izgubio u sopstvenim okovima i ne može da pronađe izlaz iz lavirinta u svojoj glavi.
Ljubio me je, dovoljno dugo da večnost poželi da se useli u naša srca.
Ljubila sam ga, dovoljno dugo da u naša srca usadim strah od večnosti.
I ljudi nisu razumeli vreme, ali ljudi svakako ne shvataju minute koje ne mogu da vrate i ponovo prožive. A možda bi trenutak u prošlosti promenio sve u sadašnjosti i možda bi baš taj trenutak zabeležio srećnu budućnost. Ali umetnik živi dovoljno dugo, već vekovima, i shvata da je izgubljen između svog JUČE i njenog SUTRA.
Želeo je da moje SUTRA traje večno zarad budućih zagrljaja.
Oprostiće mi u nekom od njegovih juče, jer peron s drugog kraja sveta čeka na mene i moje SUTRA.
Peron, karta, vrisak i odlazak. Oprostiće mi, jer on je taj umetnik.
Autorka je Milka Kovačević, a slika je odavde