21:35 – Keks i topla čokolada.
Lena sedi za kompjuterom u pokušaju da pročita neku vest iz opšte kulture na sajtu jedne srpske televizijske kuće, cenjene u opštenarodnim krugovima ili bar od strane onog procenta naroda koji ume da koristi internet. Ovo isključuje intelektualnu elitu, jer ti, osim u slučaju mrtvih književnika/slikara/muzičara i drugih umetnika suštinski ne cene ama baš nikog (živog); osim sebe, u slučaju da su i sami stvaraoci, a i u slučaju da nisu.
Grize se, jer zamišljena ala od prijemnog ispita preti da je udara hemijskom do smrti, uz svesrdnu pomoć Lenine savesti, ako padne opštu infomisanost. Kako nije u fizičkoj mogućnosti da ispolji potrebu za grizenjem, a da se to ne protumači kao pokušaj samoubistva, jer joj se čini da bi se mogla izgristi do smrti koliko se plaši, ona napada keks. Umače ga u vrelu toplu čokoladu, ožari njime jezik, pusti da sklizne niz grlo i tek ona shvati da se opekla i da je boli, ali to je mali bol.
Mali bolovi su mala olakšanja, a mala olakšanja su male ljubavi.
Milion miliona malih ljubavi i ona će voleti sebe; a možda ni tad.
00:48 – Jogurt i onaj hleb od juče.
Lena stoji u kuhinji, naslonivši svoju neveliku guzu na kuhinjski pult, mada joj se svakim zveckanjem kašike o šolju u kojoj je bajati hleb natopila niskomasnim jogurtom ta guza čini sve većom. Ona zna da će po izlasku iz kuhinje zaobići ogledalo i otrčati u kupatilo, a onda preriti fioku sa tamponima i šminkom u pokušaju da nađe gumicu za kosu.
Zalogaj je mala uteha, a mala uteha je mala ljubav.
Kako to onda da svakim sledećim ona sebe voli sve manje? Ljubav bi trebalo da raste kad se deli, ali jedino za šta ona trenutno ima utisak da raste je njena zadnjica, koja je u njenoj glavi već postala ogromna. Može da oseti salo koje se lepi i masne ćelije kako se gladno naduvavaju ispod kože.
01:25 – Sve.
Lena kleči u svom kupatilu.
Tu su – keks, čokolada, jogurt, nesažvakani komadi hleba, praline, komadići pomoradže i nešto ružisačto. Kosu drži jednom rukom, dok je na pregib podlaktice i šake druge ruke oslonila glavu, jer su joj prsti umrljani sopstvenom pljuvačkom. Samo još da polako ustane, opere ruke, pusti vodu, skine tragove razmazane maskare i opere zube. Onda će sebi da obeća da nikad više to neće uraditi, leći će u krevet i razmišljati o tome da li je od svoje majke dobila genetsku predispoziciju da se uništava na ovakav način. Nije da može da je pita.
Bole je kolena, ruke joj je blago tresu, a prsti su joj utrnuli.
Sve će to proći za desetak minuta. Diše i ustaje polako s poda; trenutak glave vrtoglavice dok gleda u raščupanu sebe u ogledalu i misli: “Nemam nijednu fejsbuk sliku s vodokotlićem u pozadini.”
05:52 – SMS
Budna je i zuri u zvezde na plafonu.
Mobilni se oglašava tonom poruke sa noćnog stočića i ona je bezvoljna čak i da pruži ruku; ali čini taj napor.
Ljubavi, sad sam završio s učenjem i mislim na tebe.
Izvini ako te budim.
Krećem na spavanje i šaljem ti poljubac za dobro jutro.
:*
Momci – svašta bismo od njih mogle naučiti.
Izgleda da nas vole, čak i kada mi ne volimo sebe.
Pitanje je samo koliko dugo.
Mi sa sobom moramo; oni sa nama ne.
Autorka: Jovana Georgievski
Sliku smo našli ovde