“Ništa se od ovoga ne bi desilo da imam novac. Sve bi bilo lakše. Moram to da uradim!” rekla je užurbano koračajući mračnom i pustom ulicom.
“Vensen”- natpis na lokalu u kom je gorela sveća, obasjavajući lice starca koji je nervozno sređivao papire.
“Zdravo.”
“Dobro veče gospođice…nadao sam se, ovaj, da ste odustali od ovoga…” nesigurno je otpozdravio.
“Nikako! Sada sam sigurnija više nego ikada! Uradimo to gospodine Maks!”
“Ne izgovarajte moje ime! Molim Vas, tiše malo.
Da li ste sigurni? Osećanja će Vam biti neophodna za život. Razmislite još jednom, jer povratka nema.”
“Odlučila sam! Želim taj novac, biću srećna kada ga dobijem!”
“Ali ne, Vi ne razumete, nakon ovoga…. Nećete više imati osećanja, nećete ni…”
“Uradimo to!”
Maks uz škripu otvara fioku starog stola i vadi požutelu hartiju na kojoj je ispisan ugovor, stavlja novac u koverat i odlaže na sto.
Ona grabi hartiju i potpisuje se nalivperom.
Starac pokriva oči rukama i okreće se u drugu stranu drhteći.
Zatim se čuo vrisak i plavo-ljubičasta svetlost iz njenih grudi se istrgnu, odlazeći velikom brzinom u, do tada, bezbojnu kuglu na stolu.
Sklanjajući ruke sa očiju,vraća pogled na bledo, ispijeno lice i prazan pogled.
“Gospođice, da li ste….”
Uzimajući koverat kreće ka vratima bez reči, ali je Maksov glas zaustavlja - “Zaboravili ste ovo.” Pruža joj ruku gde se nalazio mali crni karton. Uzela ga je, stavila u džep i nepogledavši šta je. Odlazi, za sobom ostavljajući Maksa.
Njen stan, savršeno opremljen. U njemu je SVE- i bitno i nebitno, potrebno i nepotrebno. Svaki milimetar je bio popunjen i sve je bilo prazno. To je mesto gde je ona živela, mesto gde nije živela. Stare melodije koje bi uzburkale sve u njoj, više ništa nisu izazivale. Sada je to bilo prirodno za nju, kao da je oduvek takva, bezosećajna.
Mnogi su ulazili u njen život, i svako od njih je odlazio. Neki tužni, neki umorni, razočarani, iznenađeni ili poraženi činjenicom da nema odgovora, da uvek nešto nedostaje. Niko se nije vraćao, bilo je uzalud provoditi vreme sa njom, isto kao paliti vatru na kiši. Svaki pokušaj je bio uzaludan. Živela je život koji ne postoji, koji nije život. I sve je to znala.
“Moram nekako da vratim sve na staro.”
Ponovo se nalazi onoj, istoj ulici. Ali na mestu lokala “Vensen” stajala je mala, skromna kuća sa prelepom baštom prepunom ljubičica. Pozvonila je očekujući da starac izađe. Umesto njega se pojavljuje baka sa plavom maramom na glavi i smešeći joj se reče: “Da? Mogu li ti pomoći, mila?”
Iznenađeno je pogleda i tiho reče: “Maks, treba mi Maks…”
“Ah, dušo, pogrešila si, nema ovde nikakvog Maksa.”
“Kako nema? Maks?! Tu je, recite da jeste, potreban mi je! Molim Vas!”
“Žao mi je, ja ovde živim već godinama, i taj kog tražiš nije ovde.”
“Maks! Molim te! Pogrešila sam!” vikala je do iznemoglosti, vikala je dok joj suze nisu krenule.
“Doktore, budna je! Upravo je dozivala nekog Maksa.”
“Oh, kako se osećate sada? Verujem slabo, zbunjeno i umorno zbog delovanja anestezije.”
Ćutala je .
“Ostavimo je da odmori, hajdemo kolega.”
“Vratićemo se malo kasnije.”
Dva bela mantila odlaze, i vrata se zatvaraju.
“Sve je bio san. Ništa od onoga se nije desilo.” pomislila je.
U bolnici je ostala još jedan dan kako bi povratila snagu. Jutro nakon toga na stočiću pored kreveta stajala je njena složena odeća. Oblačila se sa osmehom na licu, jer zna da je čeka život pun osećanja - poznatih i nepoznatih koje će ceniti više nego ranije.
U tom momentu iz pantalona joj ispada crni kartončić na kom zlatnim slovima piše “Vensen”.
Autorka je Nina Damjanović, a slika je odavde.