Danas je kažu posebna 200-godišnjica. Rođen je čovek za čijeg ste Tvista sigurno čuli ako ga bar niste pročitali. Kao mali, vrlo teško je živeo u ulozi deteta umetnika, baš kao i većina koja je u nesretnom realizmu trpela mnogo štošta. Bio je novinar čiji su članci odisali svežinom i iskrenošću. Posebno je voleo da piše na temu Božiča. Mnogi su ga svrstavali u pisce romantizma, verovatno zbog karakterističnog romantičarskog stila pisanja. Kažu da je osećanjima pridavao veliki značaj i da je umeo tajanstveno da se nasmeje racionalnim shvatanjima služeči se sarkazmom u više boja. Bio je filantrop i voleo je da pomaže ljudima. Dešavalo mu se da pomeša gotiku i parodiju, verovatno zbog „realističnog“ stanja u svojoj zemlji u kojoj je umeo da radi po 12 sati.
Opšte je poznato da je priča o Dejvidu Koperfildu zapravo priča o Čarlsu, marljivom dečaku a onda i istrajnom mladiću koji voli život i koji optimistično posmatra ljude i stvari oko sebe. Pošto se ovaj roman smatra autobiografijom pisca, pretpostavlja se da je Dikens mnoge likove poistovetio sa ljudima iz svog života, sa svojom ženom, decom, (ne)prijateljima. Interesantno je da je su Koperfilda voleli i često spominjali gospodin Frojd, Kafka i Džojs.
Čarls je u svom jedinom braku imao desetoro dece sa ženom Katarinom. Živeo je pedeset i dve godine.
Redovno pratim Kulturu na britanskom Gardijanu.
Pijem jutros Earl Grey i klikćem na bukmark. Pre toga sam video Gugl početnu stranicu.
„A letter to Charles Dickens on his 200th birthday“ u potpisu Klera Tomalina, sedamdesetdevetogodišnjeg publiciste i istraživača, koji je prošle godine objavio knjigu o Dikensovom životu. Pismo me je toliko razonodilo da sam rešio da vam prevedem početak i jedan divan pasus iz sredine.
---
Dragi moj Gospodine Dikens,
Srećan ti dvestoti rođendan! I nisi bio nešto zainteresovan za proslavljanje jubileja, ali si otišao u Stratford na Ejvonu u aprilu 1864, zajedno sa Robertom Brauningom, Vilkijem Kolinsom i Džonom Forsterom da biste proslavili Šekspirovu 300-godišnjicu, „u miru i tišini“. I 30. Janara 1849. sa svojim prijateljem Volterom Landorom prisustvovao si obeležavanju dvestagodišnjice od pogubljenja Čarlsa Prvog. Na taj način jasno si pokazao koliko si bio počastvovan Šekspirovim pisanjem – „da li je ikada bio (postojao) takav čovek“ – i kako istinski nisi voleo lošu vladu.
...
Najveća ljudska promena koja bi te udarila je da je Britanija sada višejezično i multikulturno društvo – nešto što bi veoma teško u početku razumeo. Ali bi brzo uvideo koliko ovo sve nudi materijala za pisanje romana što su mnogi sjajni pisci i iskoristili.
Takođe bi tebalo da obratiš pažnju i istražuješ tehnološke promene. S uzdahom bi lako naučio o kontroli rađanja, koja bi ti lako omogućila da nemaš više od troje dece koliko si prvobitno želeo da ih imaš. I na letenje, takođe, koje bi ti pružilo mogućnost da otputuješ u Australiju u koju si toliko želeo da odeš – još jedan sjajan predmet za tvoju olovku.
Radio, televizija i bioskop bi stvorili snažan uticaj na tebe. Mogao bi se pojaviti u mnogobrojnim kulturnim programima, biti na vestima danas. Filmski producenti bi te zvali na mobilni telefon – ali bi bio oprezan, jer, uvek si se branio od poniznih ljudi i obožavatelja. Da li bi mogao da ostaviš svoje pero i mastilo u zamenu za igranje sa računarom?
---
Nastavak pisma pronađi ovde i ne zaboravi da su neki uživali čitajući ga.
Gardijanov deo posvećen Dikensu pronađi ovde a za toplu galeriju slika klikni ovde. Citati su ovde. Možda ćeš se namučiti sa prevodom, ali vredi.
Slika je sa Gugla.