Džordž Orvel je jedan od onih koji je imao sve i nije imao ništa. Nije voleo da mu drugi pričaju o stvarima za koje nije čuo, o ljudima koje nije upoznao, već je uvek odlazio tamo negde kako bi svojim očima i svojom dušom video i doživeo ono nepoznato. Osećao je nekakvu dužnost da prikaže ono pravo - pravim. Tako 1928. odlazi u Pariz, nepoznatu sredinu punu umetnika gde živi u hotelu za bednike. Njegov život je bio daleko od boemskog. Izdržavao se predavajući časove engleskog i pisajući članke koje je povremeno slao u Englesku. Takav život ga nije ispunjavao jer nije osetio pravo dno, sudbinu većine. Vreme provodi sa Borisom, ponosnim ruskim emigrantom koji je služio u Drugim sibirskim strelcima, čovekom koji i dalje ratuje sam sa sobom radeći kao konobar. Orvel mu se pridružuje kao plonžer iliti perač sudova u jednom hotelu, gde biva plaćen za jedan dan hrane i jeftinog duvana. I tako u krug.
Iz celog romana ja izvlačim opis jednog čoveka.
---
Najčudniji tip koga sam ikad video u hotelu bio je jedan 'pomoćni' radnik. Unajmili su ga za dvadeset pet franaka dnevno, da zameni Mađara koji je bio bolestan. On je bio Srbin, nabijen, okretan čovek od oko dvadeset pet godina, koji je govorio šest jezika, uključujući engleski. Činilo se da zna sve o hotelskom poslu i do podne je radio kao crv. A onda, čim je izbilo dvanaest, postao je mrzovoljan, počeo je da zabušava, krade vino i na kraju sve to krunisao time što je otvoreno prošetao naokolo s lulom u ustima. Pušenje je, naravno, bilo najstrože zabranjeno. Direktor je to odmah saznao i sišao da razgovara sa Srbinom, cepteći od besa.
-Kog dođavola ti znači pušenje ovde? dreknuo je
-A kog đavola tebi znači takvo lice? mirno je uzvratio Srbin.
Ne mogu da izrazim bogohulnost takve primedbe. Da je plonžer rekao tako nešto glavnom kuvaru, ovaj bi mu bacio lonac vrele supe na glavu. Direktor je samo rekao: "Otpušten si!" pa je Srbin u dva sata dobio svojih dvadeset pet franaka i po propisu je otpušten. Pre nego što je izašao, Boris ga je upitao na ruskom šta to izvodi, a Srbin mu je rekao:
-Slušaj, mon vieux (stari moj), oni moraju da mi plate dnevnu zaradu ako radim do podne, zar ne? To je zakon. A zašto bih radio dalje kad već dobijam te pare? Evo kako to ide. Odem u hotel, dobijem posao kao dopunski, i ozbiljno rmbačim sve do podne. Čim otkuca podne, počnem da pravim takva gluposti da mogu samo da me šutnu. Zgodno, a? Uglavnom me šutnu do pola jedan; danas je potrajalo do dva; ali nije bitno, uštedeo sam sebi četiri sata rada. Jedini je problem što ne možeš dvaput u istom hotelu.
Izgleda da je istu akciju izveo u polovini hotela i restorana u Parizu. Verovatno nije bilo teško tokom leta, jer se hoteli uglavnom štite pomoću crne liste.
---
Odlomak je prekucan iz knjige Niko i ništa u Parizu i Londonu koja je inače prvi objavljen Orvelov roman u kome on izveštava o poluludom kalupu života i o odustajanju od normalnosti i pristojnosti. Roman u kojem se oštro protestuje protiv dominacije čoveka nad čovekom. Roman zbog kojeg se zapitamo da li može lakše, drugačije, jednostavnije.
Što se tiče Srbina, često ga spominjem.
Knjigu možete pronaći u svim knjižarama. U pitanju je izdavačka kuća Lom.
Odlomak je iz 13. glave, strana: 65-66.
Fotografija je odavde.