Sa te iste dorćolske strane

Sa te iste dorćolske zgrade, sa šoljom u ruci, posmatram gustu maglu koja se nakupila u ogromnoj meri.

Razmišljam kako se nikad nisam osećala manje. U tvojoj košulji, čiji miris me izluđuje. Nekada je budio najveće vatre u meni… Sada me proždire.

Tražim nešto slatko, čini se uvek kao da samo apsint dobijam.

Skroz si mi se uvukao pod kožu, surovo, bezizlazno. Kažnjavam te što postojiš u mom životu. I posle dodira koji potpaljuje i nokat na mojoj ruci, i posle daha na mom vratu i tvojih neukusnih komentara, i dalje… Ovakvi momenti mi predstavljaju samo predugačak period do ponovnog viđenja mene u tvojim očima. Do dodira tvog… A ti ležiš, tu, oznojen, naglašeno bestidan. Jedem sebe. Deo po deo. Nisam ukusna. Nedostatak tvoje nežnosti načinio me gorkom.

Volim kad me pogleda. Volim kada mi kaže nešto što nikako ne sme, ta drskost me očarava.

U mraku se sve čini teže, pa ležem rano trčeći novom danu u zagrljaj iako se neretko ne razlikuje od prethodnog. I onda razmišljam.

Taj osećaj koji imaš kada je sve razonoda, kada otkrivate da volite iste bendove i da znate da pogodite nezgodnu tačku onom drugom i kada je sve u smehu i peckanju i konstantnoj želji da se zbližite - to se zove početak. I osećam se krivom svaki put kada te krišom pogledam dok radiš stvari poput pranja zuba ili zamišljeno gledaš kroz prozor ili moje omiljeno – dok se gledaš ponosno u ogledalu, gledaš se kao da si sam zaslužan za to što vidiš u odrazu iako oboje znamo da si proveo manje vremena radeći na tom telu od vremena posmatranja. Osećam se krivom jer ne volim kad ti meni remetiš auru, kada me analiziraš dok jedem ili dok čitam, osećam kao da treba da budem zanimljivija, da treba da grizem usnu ili da dugo trepćem. Iscrpljujem se, mažem boje na sebe, pokušavam da zavaram nekog.
Na kraju se vratim kući i osećam se kao da sam samo sebe zavarala i da sam upravo "provaljena", pa se podsmevam toj devojci i vučem se u toj košulji i sada već rutinski otvaram i zatvaram frižider samo da bih se uverila da sam htela da jedem, ali nema ničeg. Kao da sam sama sebi stražar u zatvoru i kada sam dobre volje udenem sebi nešto za jelo, samo je problem kada se volja nadređenog i zatvorenika ne poklope. Na kraju krajeva znamo da tu jedna osoba gubi.

I kada se probudim, stavljajući iste boje, bušim novu rupu na kaišu i brojim rebra u ogledalu; pomislim kako bih bila savršena za čas anatomije i nasmejem se kao da je to bilo nešto duhovito, kao da je bilo još nekog u sobi. Bežim, a ne znam OD čega, ranjavam se a ne znam ZBOG čega. I opet taj prokleti miris. I pre no izađem na kijamet, užurbano tražeći ključeve, razmišljam kako bih rado izbegla kašike, telefone, stakla, sve u čemu bih neočekivano mogla da se ogledam, da ne bih sebi priredila još jedan šok. I pre no izađem na kijamet, užurbano tražeći ključeve razmišljam kako ne bih nikog da vidim. Mislim da ću danas ostati sa ove strane vrata.

Iz daljine, najbliži si mi.

Autorka: Marija Prodanović

Slika.