Tužan sam i slep. Tražim neki ćošak. Negde gde mogu da budem sam. Mnogo je odluka oko mene. Ne znam kako da kažem nešto a da me drugi ne razumeju pogrešno. Koliko sam se samo trudio da ih sve držim uz sebe. Koliko sam se samo trudio da promena bude iskonska. Svi smo se trudili.
Onda dođe neki novi dan i saznaš da je godinu dana pauze veliki raspon u kojem moraš čvrsto da se držiš kako ne bi izgubio sebe i svoje ideje. Tužan si i tražiš neko rešenje. Imaš divnu porodicu, divne prijatelje, divne knjige. Svaki dan te pitaju Zbog čega? a ti pričaš nešto u šta nisi siguran. Onda dobiješ mejl. Stiže mnogo mejlova i ti vidiš da mlada mašina nija stala. Vidiš da si ti stao i da sebi to ne možeš priznaš. Da li je moguće da si toliko tužan i očajan da ne možeš sve da rešiš običnim rečima nego ćutiš i čekaš da se sve samo od sebe reši. Nemoj tako. Tišina može da napravi štetu neviđenih razmera, može da razbesni, razočara, natera i ono dobro da bude loše. Zbunjen si i opet ćutiš. Imaš osećaj da si slobodan ali nisi. Nisi završio sve. Mnogi ljudi i dalje čekaju tvoj odgovor. Tvoje obrazloženje zbog čega nisi mogao da objasniš nešto i javiš se ranije je i dalje pod znakom pitanja. Ne znaš koji je najbezbolniji način da priznaš ljudima da si pogrešio. Ne znaš kako da pozdraviš te ljude, poželiš im sreću, još više energije a ponajviše timskog duha.
Rekli su ti da imaš dara, da si vrlo iskren, šaljiv, kreativan a onda i odgovoran. Odgovornost ima težinu. Odgovornost znači da ti ljudi veruju, da si prvi među jednakima. Nisi to bio dragi, nisi.
Neka ovo bude brainstorming potencijalne tuge koja još ne izlazi na oči. Kažu, treba da prođe neko vreme kako bismo naučili na svojim greškama. Učio sam dugo uz prethodne ljude. Verujemo u isto. Mislim, ti ljudi i ja. Ti ljudi koji svaki dan g(rade).
Probao sam da zatvorim jedna vrata. Teška vrata sa gvozdenom konstrukcijom, gotovo neuništiva. A na njima sve slike i uspomene zalepljene nekakvim super lepkom iz kosmosa koji mi se tek danas pojavio na kućnom pragu. Uz lepak, dobio sam i nekakav ključ. Bio je minijaturan. Na njemu je pisalo: „Zaključaj i seti se najlepšeg.“
Grešiti je vrlo jednostavno. Al' nemoj ponovo da prođeš kroz isto. Molim te. Čuvaj sebe i ne čekaj, ne budi tih, ne dozvoli da te nešto navede na to da pomisliš kako će tišina sve rešiti. Moraš sve završiti kako ne bi trovao sebe i ljude kojima je stalo do tebe. Pre svega, ljude koji očekuju od tebe da ako već nešto ne možeš da uradiš iz bilo kog razloga, to kažeš.
I onda, shvatim, da ne smem više da budem tih, jer grešaka je mnogo.
A moglo je sve mnogo ranije, i drugačije.