Oduvek sam se pitala kako izgleda sreća. Znala sam kakav je osećaj biti srećan, ali od malih nogu se pitam kako izgleda tetka "Sreća” i da li je ona srećna. U mojoj glavi to je jedna niska žena od četrdesetak godina, elegantno obučena i neprestano nasmejana. Mama mi i danas, petnaest godina kasnije, često spominje da sam pričala o Sreći i da je tetka Sreća jedna tužna žena iako smo svi mi srećni zahvaljujući njoj. Nikada nisam pronikla u misli četvorogodišnje sebe i želela sam da snovi budu moja retrospektiva. Sa snovima je jednostavno – tu su kad ih poželimo, pomažu nam u spoznavanju novih stvari i ostvaruju neke daleke i nesuđene susrete. Svako živi u nekoj svojoj stvarnosti i nekako uvek odaberem snove, oni su najlepša stvarnost.
U snove sam bežala dok nisam srela tetka Sreću. Bila je sušta suprotnost mojim zamislima – bila je stara, izgorele kože, tužnog izraza i u staroj odeći koja čak nije ličila ni na polovnu. Plašila sam se njenog izgleda, a svi oko nje su bili srećni. Nisam to shvatala, osetila sam gađenje i nije me dotakao onaj lepet krila sreće. Pričale smo kada sam se usudila da joj priđem i moje prvo pitanje je bilo: “Da li ste srećni?”. Umesto odgovora, dobila sam pitanje “Zašto mi persiraš?”
- Izvinite, naučena sam da starijim osobama persiram.
- Ja nisam stara. Nemam ni punih 20 godina, a evo me na planeti milijardama godina unazad.
- Mislim da Vas ne razumem. Stari ste. Nisam Vas zamišljala u takvoj odeći i takvog izgleda. Zašto se Vi ne smejete? Vi ste sreća. Zašto niste srećni?
- Kako ne vidiš, ja se smejem uvek. Srećna sam, presrećna. Ono što varira su pogledi ljudi na tuđu sreću koji se uglavnom svode na neku čudnu zajedljivost. Sreću primamo u različitim oblicima, u drugačijim stvarnostima i od raznih osoba. Ja sam ovde samo da balansiram između tih nekoliko milijardi stvarnosti u kojima svi ljudi na ovo planeti žive. Ljudi vape za VELIKIM srećama, a sreću uvek sakrijem u one najtanje i najsitnije detalje.
- Zašto to radite? Da pružate sreću i u velikim stvarima, svi bismo bili srećni.
- Toliko sreće bi bilo nezdravo. Ljudima se pruži mali prst, oni zahtevaju celu ruku. Ne brini, devojčice, ti ćeš nakon ovog sna spoznati sreću u drugom obliku. Zapamti, postoje i VELIKE sreće, ali ih ne zaslužuju svi. Postoje MALE sreće, njih zaslužuju samo pojedini. Ko otvori oči i nauči da sanja, zna gde se sreća krije i gde treba da je traži.
Nakon tog sna, stvari su se promenile. Ustala sam tužna, ali sam počela da primećujem neke druge stvari. Radovala sam se malim stvarima – posmatranju mladih maslačaka u proleće, vetrovima koji su mrsili kose zaljubljenim devojkama, vrtoglavim ljubavnim igrama vrabaca, zimama sa nežnim mirisom snega, šapatu belog pokrivača pod nogama, poljupcima u večnim praskozorjima, tuđim autobusima i strancima u dalekim gradovima, lepim rečima u knjigama, bojama na platnu, trenucima samoće u dugim čekanjima lepih momenata, razmišljanjima o budućnosti uz zvuk violine, veličanstvenim kratkim životom šarenog i nasmejanog leptira, prašini koje su skupljale knjige kojima sam pripadala, njegovim zagrljajima, šapatima u kasnim satima, gledanju zvezda pod vedrim avgustovskim večerima, pevanju uzburkane reke u letnjim noćima, osmesima slučajnih prolaznika, svetlosti u snovima bez kraja, posmatranju različitih fasada na milion kuća, duginim bojama, zvucima kiše dok se meškoljim u njegovom krevetu, njegovom zelenom kaputu, oblačenju plavih papuča kupljenih na najlepšem putovanju, putovanjima u neki drugi svet, učenju, odbrojavanju sekundi do ponoći svake večeri...
Autorka: Milka Kovačević
(čarobna) fotografija je odavde.