„Lažem.
Volim sebe.
Lažem.
Toliko volim sebe.
Lažem.
Volim sebe toliko da volim sebe.
Lažem; da bih volela sebe.
Lažem; da niko drugi ne mora da me voli.
Lažem u vezi svega.
Volim.
Lažem da volim.
Volim da lažem.
Koliko?
Dovoljno da bih volela sebe.
Dovoljno da bih lagala.
Dovoljno da bih lagala volim sebe.“
Maja Pelević, „Pomorandžina kora“
Ćutim.
Dišem za sebe.
Ćutim.
Dišem odvratni, topli vazduh u autobusu.
Ćutim.
Dišem koliko je dovoljno da preživim, usta su mi suva, a oko mene vrište deca i matore gospođe razgovaraju o kilogramima, pipkaju se po stomacima i jedu jabuke.
Ćutim.
Lepota je stvar prolazna koliko i uspeh i neuspeh i jutarnja kiša u Beogradu i mokra kosa i morki jastuci i ujedi komaraca i otvoreni prozori. Prolazna je koliko i zdravlje i bolest i život i smrt i ljudi na autobuskim stanicama, telefonski pozivi i te jabuke koje će istruleti i to vrištanje dece koja će jednom porasti.
Prolazna je kao potreba da nekom ili negde pripadate, koliko i 30 sekundi zagrljaja i čekanje i držanje za ruku.
Prolazna je poput leptira koji je sinoć umro na prozorskom simsu u jednoj sobi sa žutim zidovima i krevetima na sprat.
Ćutim.
Autobus ide dalje, cveće na poljima je žuto i ima ga mnogo.
Pokraj puta poneka usamljena bulka.
Ljubav je zajedničko trajanje u trenutku, a ti trenuci se zbrajaju i spere ih jutarnja kiša.
Mrzim kišu.
Ona ume da me podseti na to da smo samo voda koja će jednom nekud oteći; misao trenutna koliko i ljubav i treptaj kroz prljavi prozor i udah u odvratnom, toplom vazduhu.
Autorka: Jovana Georgievski