Draga državo, hvala što mi godinama jasno govoriš da nikada neću biti osoba sa fakultetskom diplomom, jer je tvoje školovanje vrlo skupo a za mnoge i neizvodljivo. Hvala što mi svaki dan polako, skoro neprimetno uništavaš, lagano seckaš svaki deo nade, volje i mašte, kao oblake koji su nekada bili vrlo vidljivi a sada nestaju sve brže.
Hvala što me teraš da se osećam nemoćno jer se ne pomeram sa mesta i ne vidim na koju stranu treba da idem. Hvala što mi daješ mogućnost da radim na mestima na kojima ne mogu pokazati sve svoje talente i mogućnosti. Ne da ih ne mogu pokazati, nego ih se ne stignem ni setiti. Hvala što mi daješ mogućnost da volontiram (to je jedina korisna stvar koju mi pružaš) i da gledam ljude koji sede na bitnim radnim mestima, ne rade ništa i dobijaju velike pare za to. Takva iskustva su mi daju do znanja zašto ja ne mogu da se nađem na radnom mestu koje bi me ispunjavalo... Ne mogu jer ti tražiš taj papir koji je često kupljen, tražiš papir a ne znanje i odgovornost.
Napokon, nakon mnogo čekanja da se desi nešto, da dobijem mogućnost da nastavim sa školovanjem, ja ti saopštavam da odustajem. Zaista odustajem, biću ono što uspem biti. Biću nešto i nikada neću biti srećna zbog toga, ali bar ću znati ko je kriv za to. Znaću i da ja nikako nisam kriva jer sam na sve načine pokušala da uspem, ali evidentno, potpuno bezuspešno. Ostaviću iza sebe sve svoje objavljene tekstove koje sam verno čuvala u nadi da će mi jednom zatrebati kao dokaz, danas već, četvorogodišnjeg iskustva u volonterskom radu sa medijima. Spakovaću sve diplome sa raznih seminara na koje sam išla kako bih naučila šta sve mogu učiniti da pomognem ljudima koje ti tako aktivno diskriminišeš. Sa diplomama ću spakovati i potvrde o dnevnim, mesečnim i godišnjim volontiranjima u kojima sam učestvovala, ubeđena da je to najveće iskustvo koje mogu dobiti kao mlada osoba i da će mi jednog dana uveliko olakšati posao kojim se budem bavila.
Nakon svega, ovo je moj poslednji tekst koji ću da napišem. Ovako ogorčena, ostaviću i pisanje, jednu od retkih stvari koja me ispunjava. Nema svrhe da se usavršavam u sličnim poljima, jer već shvatam da nikada nećeš želeti da vidiš šta ja sve umem. Znam da nećeš, čak ni da te molim, kao što deca često mole za malo pažnje.
Autorka: Adrijana Hodžić
Sliku smo našli ovde.