Nemoj da kupuješ kartu za prevoz, možeš lagano da se provučeš! Reći ću ja razrednoj da ti je bilo loše, izađi ranije iz škole, moramo kod tetke na slavu! Pređi ulicu na crveno, nema nikog. Idi uzmi mi pivo i cigare, kaži da uzimaš za mene, nemoj da te smaraju. Ma idi, dete, napolje, igraj se, daću ja dedi da ti napravi tu glupost, šta vas to teraju da pravite, bože sačuvaj. Ući ćemo preko reda, imam ja vezu, nisam valjda lud da čekam... Nemoj da kupuješ kartu za prevoz, možeš lagano da se provučeš! Da idem da glasam? Pa nisam valjda lud. Imam ja i pametnija posla.
Bez obzira na to ko jeste a ko nije pobedio na poslednjim izborima, činjenica jeste da je izlaznost bila neverovatno niska. Takvo stanje stvari navelo me je da razmišljam o tome koliko mi, kao narod, nismo u dosluhu sa sistemom. Koliko smo, zapravo, protiv njega. Još kad smo bili mali učili su nas da se svaki zakon i uredba može obmanuti, izbeći, zanemariti. Kupovali smo šta ne smemo, prvo za roditelje, a onda za sebe, izmišljali smo bolesti da bismo izbegli kontrolne, i jedno milion i trista puta smo prešli ulicu van pešačkog prelaza. Hej, ne osuđujem, pa i ja sam to isto radila! Iako većina zakona postoji radi naše sopstvene dobrobiti, zakoni su proistekli iz sistema, a mi sistemu ne verujemo. Tako nas nauče kad smo mali, i tako nastavimo da radimo. Ne verujemo da novac od karata za prevoz zapravo služi održavanju vozila, i baš nas briga da plaćamo, mi se švercujemo. Ne verujemo ni jednima ni drugima, a ponajmanje u bolje sutra i nećemo da glasamo. Lepo, brate mili, ništa nećemo. Ni seminarski nećemo da radimo, jer nas mrzi da nešto naučimo, nego lepo moljakamo mamu jedno tri dana i ona nam napiše. Ili sve skinemo sa Vikipedije. Očas posla. Znamo li nešto? Ne znamo. Imamo li ocenu? Imamo. Molim lepo, nama je lepo. Onda se desi da završimo srednju školu sa Vukovom diplomom i ni o gradivu ni o životu ništa nemamo pojma. I šta onda kažemo? Kriv je sistem!
E pa, da vam kažem nešto. Nije! Ruku na srce, sistem nije uvek najbolji mogući, ali... Ja sam kroz sistem prošla, i nije me opametio, jer to ni nije bila njegova odgovornost. Nije me ni zaštitio, i to je trebalo da uradim sama. I zato, kad mi sledeći put sistem zatraži da ispoštujem zakon, da naučim lekciju, i da uradim seminarski, ja ću da zavrnem rukave i da budem najtvrdoglavija od svih, i da poslušam! Odlučila da se priključim sistemu. Možda, iznutra, uspem da ga poboljšam. Barem ću znati da sam nešto uradila, a ne da sam se ceo život izvlačila na – kriv je sistem!!!
Autorka je Danica Martić
Slika je odavde.