Tišina-glasnija-od-reči

Sedim. Posmatram sat. Sat posmatra mene.
Čekam. Čekam da se kazaljke spoje na broju dvanaest.
Mislim. Mislim da će broj 12 promeniti svet.
Sutra. Sutra će neko pasti, neko se zaljubiti, a neko zamrzeti. Sve to će raditi u ista 24 časa. Neću. Neću da sutrašnji dan prođe bez njega i njegovog zagrljaja.
Lažem. Lažem samu sebe da će on sutra biti tu.
Pišem. Pišem jer je pisanje moj spas; neko se leči poljupcima, neko vinom, a ja rečima.
Zvezde. Znam jednog koji se leči zvezdama; zvezde su njegove vodilje jer često izgubi svoj put. Volim. Volim ovih 180 minuta tišine provedenih u pratnji otkucanja usamljenog sata.
Želim. Želim da ljubav promeni svet, a znam da je ljudi u tome sprečavaju.
Mesec. Mesec čeka skitnice da im pokaže drumove i ispriča neke od svojih mornarskih priča. Mrak. Nema ničega u ovoj hladnoj noći osim sata, sveće, mraka, tišine i mene.
Bal. Bal igraju zvezde smešeći se boemima koji su duše sakrili na dno flaše.
Boje. Boje su se izgubile, zima ih je halapljivo i bezobzirno pojela; možda je zima mislila da sutra ne postoji.
Ponoć. Neko će danas naučiti da voli, zato ove reči vrede. Ponoć, poslednji dah sveće na stolu, poslednje slovo, pogrešni mi i čekanje praskozorja. 
Sve se skupilo u četiri slova –
– kraj. 

Autorka je Milka Kovačević
Sliku smo našli ovde.