Ruke iznad svih nas

Period godišnjih odmora vreme je kada veliki deo ljudske populacije na nekoliko dana daje sebi oduška da glumi slobodu. “Glumi”, kažem, jer je sloboda osećaj koji se uzgaja dugoročno i trenutna svest o njoj nije ništa drugo do fantazija čije zadovoljenje samo simuliramo par dana godišnje, kad okrećemo leđa svetu u kom živimo i odlazimo na neko drugačije mesto. Međutim, ono što neki ljudi ne shvataju jeste to da se okretanje leđa može izvesti u svakom trenutku i u svako doba godine i da je za putovanje radi oduška dovoljno malo samoće i kreativnih misli. Sloboda je lična koliko i krvna grupa i pljuvačka i mladež na unutrašnjoj strani butine. U državi X u mirnodopskom periodu i bez viznog režima, ljudska jedinka slobodna je za paletu aktivnosti kojima će raditi na svom individualnom razvoju. Tok razvojnog procesa pitanje je percepcije i iskorišćenja onoga što nam je dato. Nepolitički rečeno – od nas zavisi šta ćemo s njom uraditi.   

Jedan od finih načina za kušanje slobode jeste odlazak u prirodu, a ako je bez telefona i interneta, onda možete proživeti realistično iskustvo prijatne odsečenosti od sveta. 

Ja sam ovih dana u studentskom kampu „Stara planina“ u Temskoj (lepo jedno selo koje ne smrdi na tipičan seoski način), kroz koji defiluju srpski i inostrani studenti, lokalci i ljudi iz raznih krajeva koji su došli da posete rođake. Tu prolaze bube, mravi, mali napušteni psi, seoski džukci i Tigrove gumene čizme. Najsvetlija tačka elektronske slobode desila mi se pre par dana, kada sam sasvim slučajno istočila flašicu vode na svoj mobilni telefon. Stanje bez telefona i interneta – koje je trajalo samo jedan dan, doduše – uz svest o tome da sam u izvesnom smislu odsečena od sveta van Temske, posle malog naleta nelagodnosti i panike,  doneli su mi osećaj suštinske opuštenosti. Bez kafe čitav dan i već sam bila čistija pred sobom samom. Bioritam mi se resetovao – bila sam preumorna već u jedanaest i probudila se ujutro u sedam. Boravak ovde specifična je vrsta iskustva – baš dok ovo pišem, sedim pod jednim drvetom, dok mi se štenac, verovatno pun buva, pentra na kolena. Buba ima na sve strane, a jedan svršeni geograf šeta se okolo sa malom, mrtvom zmijom oko ručnog zgloba, od koje je napravio narukvicu tako što joj je rep strpao u usta. U regularnim okolnostima, smatrala bih ga psihićem – ovako mi čak deluje da ima neobično kul narukvicu. U ženskom kupatilu postoji samo jedan tuš; u reci ima nekih ružnih larvi i često jedemo prstima, a opet ovde vlada kulturna razmena u turbo brzini, govorim svakodnevno na tri jezika i volontiram na očuvanju životne sredine.  Miksujem pevušenje ptica i haus i latino muziku. Učim da igram salsu, lečim modrice bokvicom (biljka širokih listova koja ovde raste na sve strane) i povremeno nosim na prstu ponekog obamrlog noćnog leptira kog je dan iznenadno dočekao na nekom meni dostupnom mestu. Komarci me jedu, ali život je lep. Sloboda, takva da joj se samo valja prepustiti. 

Međutim, ja sam zavisna. 
Kuvam kafu i palim telefon sledećeg dana, a onda se vozim do kuće da pokupim laptop, a u međuvremenu priključuju bežični internet i život kakav znam se nastavlja. Izmešten je, doduše i u nešto drugačijim uslovima. Vučem svoju svakodnevicu sa sobom kao lisičji rep. Treba mi – čini me ušuškanom i mirnom. Poljupci i zagrljaji nisu dovoljni – treba mi internet, kompjuter, kofein. Tragično je sve to i  koliko god se trudila da se odbranim pred izvesnim „divljacima“ koji se zalažu za hipi varijante života bez interneta, činjenica je da ja za to, bar u ovom trenutku, nisam sposobna. Elektronski deo mog života nudi mi previše da bih mu okrenula leđa zbog nekog tamo kupanja u planinskoj reci, naročito ako ne moram uslovno da biram između ova dva. Delimično uskraćujem sebe za realistično, kampersko iskustvo, ali to je od mene učinila urbana kultura. 
 
Jedenje prstima je kul, ali mojim prstićima treba tastatura da bi bili srećni.
Ovo me vraća na moju raniju konstataciju da postoji „osećaj prijatne odsečenosti od sveta“, ali takav da vas u uvodu prošeta od blage panike do radoznalosti o daljem razvoju vaše situacije u kojoj, na primer, nemate mobilni telefon. To znači da  ne biste mogli da pozovete hitnu u slučaju da ležite kraj reke ujedeni od strane vodene zmije, opraštajući se sa životom, a nemajući pojma o tome da vodene zmije na našim prostorima nisu otrovne. Međutim,  između saznanja da će mi noga samo malo oteći i da može da splasne uz neku biljnu tinkturu i urbane varijante bolničke asistencije, ja biram ovu drugu; a ako imam još i Gugl da se konsultujem o tome što se upravo desilo – super.  Zvuk tipkanja po tastaturi će me dodatno smiriti, popiću čaj (iz kesice) i naučiti da naredni put pazim gde stajem.

S druge strane, priroda je fanstastičan teren za sticanje veština koje prosečna gradska jedinka nikada neće upotrebiti; ali je kul reći da znate kako se šator obezbeđuje od kvašenja u slučaju pljuska (kopa se kanal svuda oko šatora, tako da se kišnica ne podvlači pod dno, već otiče sa strane). Ono što su veštine u prirodi, jesu poeni u socijalnom smislu, ako treba da smuvate avanturistu/kinju ili ispričate stvarno zanimljivu priču na nekoj žurci (na primer, o tome kako ste onesvestili medveda gađajući ga konzervama sardine i tako spasli sebe duge i bolne smrti).Zaključak je stara narodna mudrost - da od viška glava ne boli. Od “viška“ onoga što naučimo, možemo izvući uglavnom samo korist, a od “suvišne“ tehničke opreme (ako mene pitate, nikad nije zaista suvišna) možete za sebe izgraditi udobnost. 
   
Nismo li tek onda u savršenom balansu?  
U prirodi, među psima i ljudima, pod drvetom, sa laptopom na krilu, dok mravi i muve golicaju po nogama (znam da će nekima od vas ovo zvučati gadno, ali kad se čovek prepusti, čak ni konstatacija da imate krilatog mrava u brushalteru više nije najstrašnija stvar na svetu), dok skajpujemo, minglujemo, guglujemo, kupujemo knjige onlajn, pričamo telefonom i usput mazimo neku malu, krznenu životinju. Ne moramo se odreći jednog zbog drugog – pomirenje je moguće. Slobodni smo da svakodnevicu podredimo sebi, a ne da joj robujemo. Kad je tako, uživanje može biti svaki dan. Ostajte blizu prirodi. 

Autorka je Jovana Georgievski
Slika je odavde.