Iz zamka na vrhu brda koje se nadvija nad Hajdelbergom pogled je zanosan. Reka Nekar gura se kroz pošumljena brda. Na severu je Hajdelberg, po čijem boku klizi takozvana filozofska staza - šumovito svratište brojnih filozofa. U njenom podnožju nalaze se vile, koje diskretno govore o očuvanom bogatstvu. Ograđeni most kao da na prstima prelazi preko tekuće vode i vodi ka starom gradu koji se može pohvaliti elegantnim ulicama i crkvama. Tako divno mesto za studiranje!
Najstariji nemački univerzitet, ipak, nije jeftin. Samo za stanovanje i ostale životne potrebe potrebno je izdvojiti oko 10.000 evra godišnje - dakle, bez troškova školovanja. Stefani Šmit, dvadesetpetogodišnja studentkinja približava se kraju studija biologije i engleskog. Zadovoljavajuća zarada njenih roditelja onemogućila joj je da dobije pomoć nemačke vlade u vidu stipendija i kredita, da bi se pokazalo da za pokrivanje svih troškova i sama Stefani mora da se zaposli.
“Radim tri do četiri posla kako bih isplatila studije”, kaže ona. “Radila sam kao spasilac, sada sam asistent u fakultetskoj biblioteci, a vikendima radim na fudbalskom stadionu.” Na ovu listu nije stavila svoj nezvanični posao - držanje privatnih časova - koji se može ubrojati u poslove “na crno”. I dalje, zarada ne pokriva troškove iznajmljivanja stana u Hajdelbergu, tako da Stefani i njen dečko putuju vozom do Hajdelberga četrdeset i pet minuta. Zahvaljujući škrtom zakonu, nemački studenti moraju dodatno da naplaćuju ukoliko im mesečna zarada prelazi 400 evra. Takođe, nije im dozvoljeno da rade više od 20 sati nedeljno. Prethodne generacije studenata bile su obeležavane kao “x generacija” ili “y”, dok se današnja može nazvati “generacija u besparici”.
U pokrajini Baden-Virtemberg na snazi je zakon vredan pažnje, koji se zasniva na redosledu rođenja dece u porodici. “Imam sreće”, objašnjava Faris Bidier, dvadesetdvogodišnji student osnovnih studija engleskog i geografije. “Ja sam treće dete, a samo prva dva deteta moraju da plate školovanje u Baden-Virtembergu”. Takođe, postoji mogućnost da će nova vlast u pokrajini u potpunosti ukinuti plaćanje školarine.
Juliji Klajn, studentkinji prve godine master studija na katedri za anglistiku takođe je bilo omogućeno da se školuje besplatno. Sve što je bilo potrebno da uradi jeste da ostane na drugoj strani reke. “U pokrajini preko Rajne, u kojoj sam se rodila, školarina se ne naplaćuje”, priča Julija. “Neki moji prijatelji tamo studiraju, jer je besplatno, iako su neki univerziteti vrlo loši”. Kako god, ona sama je želela da stekne prestižno obrazovanje na univerzitetu u Hajdelbergu. Britanija, ipak, nije jedina zemlja u kojoj su neki univerziteti jednakiji od drugih.
Primanja Julijinih roditelja su tolika da je uspela da dobije stipendiju, tako da pokrajina Baden-Virtemberg pokriva polovinu njene školarine. Drugu polovinu će morati da plati nakon deset godina i to u trenutku kada joj zarada dostigne određeni nivo. Kako bi sastavila kraj sa krajem (stanarina u Hajdelbergu je oko 300 evra mesečno) Julija radi u biblioteci, bavi se veb dizajnom i drži privatne časove. “Bila sam u dugovima tokom celokupnog studiranja. I pored toga što sam zaposlena, zadužujem se svakog meseca. To stvara ogroman pritisak na mene. Nećeš umreti, nećeš gladovati, ali nikada nije sigurno da ćeš pronaći posao.” Poput Stefani i Farisa, Julija je takođe usmerila svoju budućnost ka profesiji predavača. Bez obzira na to ko plaća, ljudima će uvek biti potrebno obrazovanje.
Tekst je u potpunosti preveden sa sajta američkog magazina More inteligent life a prevela ga je Marija Gavrilov jer smatra da treba da izvučemo određenu poruku, bez obzira na to da li studiramo u svojoj zemlji ili negde u inostranstvu.
I na kraju, trebamo li da postavimo pitanje da li je obrazovanje privilegija, ili pravo svakog od nas?