Nepregledna prostranstva jedinstvenog grada na svetu, koji čini Evropu i Aziju dvema dragim posestrimama, koji mami uzdahe oduševljenja turistima i pruža spokojstvo svojim stanovnicima, nije lako verno opisati. Grad u kome tradicionalno vreba odmah iza modernog, grad istovremeno prevrtljiv poput neodoljive žene-mačke i velikodušan poput najboljeg prijatelja, nije lako upakovati u knjigu istinitih misli. Ali Orhan Pamuk je to uspeo.
U silovitoj ljubavi prema svom rodnom gradu, pisac sa Nišantašija našao je nepresušni izvor inspiracije za pisanje knjige o sebi i gradu koji ga je obeležio. Roman Istanbul sa podnaslovom Uspomene i grad istančano priziva svaki detalj mističnog grada u čitaočeve misli, pružajući nestvarni raj svim njegovim ili njenim čulima. Prepleten sa životopisom samog pisca do njegove dvadeset pete godine, dobija notu starinskog i prizemnog, ljudskog, što razoružava i najskeptičnije. Veličanstveni momenti istorije Osmanskog carstva izlaze iz vitrine Orhanove bake, izviruju iza ugla, provlače se kroz nove građevine, poput zavodljive trbušne plesačice, karakteristične za svet Orijenta. Suprotno očekivanjima, i doba tragedija, nestalna i burna vremena otvoreno su prikazana, iz ugla turskih i zapadnjačkih istoričara, vladalaca i revolucionara, akcije i reakcije. Neverovatno objektivan, Pamuk uspeva da sačuva svoju ljubav neukaljanu, iako otkriva i mane svog sveta.
Njegova životna priča je kao i njegov grad, jedinstvena i neponoljiva, a opet tako bliska svakom od nas te se savršeno uklapa u svakom ćošku i na svakom trgu priče o gradu na Bosforu. Pamuk je jednostavno preneo život u knjigu, udahnuvši prethodno seme života papiru na kome je pisao. Jedini turski nobelovac ostavio je za života svome gradu najveći poklon ikada: zabeležio je na najlepši način svoju neraskidivost, svoju prošlost i budućnost, svoj amanet, utiskao ih je čvrsto usvaki kamen i obznanio celom svetu.
"...u potrazi za melanholičnim duhom svog rodnog grada, otkrio nove simbole sudara i prožimanja raznih kultura'' -Švedska akademija nauka povodom uručenja Nobelove nagrade 12.10.2006.
Autorka: Ana Zdravković