Mingl kutak arhiva

Papirni brod života

Papirni brod života

Tišina. Mrak se spušta. Zagrljaj? Poljubac? Eh, dobro bi mi došli sada. Trčim. Noge me same vode u beskraj tame. Čujem korake, a znam da nisu moji. Okrećem se, nikoga nema. Nastavljam panično da trčim i prisećam se. Čega? Eh, svega i svačega. Zadihano stajem pored mutnog Begeja i tražim odraz svoga lica. Zašto ga nema? Zašto sve moje vremenom nestaje? Vidim decu kako srećno trče sa druge strane obale. Jedan mališa se bliži vodi i pušta male papirne brodiće. Uličnog osvetljenja sa moje strane nema, ostale su samo pregorele sijalice i izlomljena flaša crnog piva. A tamo ispod sedim ja. Tamo, gde me nijedan zrak svetlosti ne dotiče. Ne dotiče me ništa, sem možda, misli i sem možda, njega. I sedim tako bledo, bezumno, nesigurno, nezaštićeno, gledam u brodić, gledam kako se i ono nesigurno klati i prepušta talasima da ga vuku na svoju stranu, da rade s' njim šta žele. Osećam njegov bol, osećam kako priziva pomoć, kako se plašljivo pomera levo-desno. Ponovo čujem korake, ali ovoga puta mutno vidim nečije lice, tamo negde, dosta daleko. Ali eto, već se bliži. I odjednom nestaje, nema više mutnog lica, ni koraka. Šta se to dešava? Gde su svi nestali? Želim da mi neko pruži ruku sada. Tako mi treba jedan zagrljaj. Tako mi treba jedan poljubac.

 

Autorka je Angela Jenei, a slika je odavde.

Najnovije