Krupne kapi kiše su se slivale niz prozore automobila mog oca, magleći mi pogled na kuće kraj kojih smo prolazili. Bilo je neočekivano hladno za to doba godine - tresao sam se od hladnoće iako sam se umotao u njegovu teksas jaknu, jer sam dole imao šorts. On je ćutao nervozno se upinjući da što bolje vidi put ispred sebe. Ja nisam bio nervozan. U meni je zavladala neka pospanost pa sam sedeo mirno i uživao u tišini, boreći se da ne obraćam pažnju na hladnoću koja me je svakog trenutka sve više osvajala.
Stali smo na jednom semaforu i onda se otac okrenuo prema meni. Primetio sam da je malo ostario od kada sam ga poslednji put tako pažljivo pogledao. Oči su mu bile jedva primetno vodnjikave, usne malo spuštene u uglovima i bore na čelu su mu se produbile.
- Je l' ti hladno?
-Malo.
- Nemam ništa više da ti dam da obučeš, a grejanje nam ne radi.
- Nema veze, i tako smo skoro stigli.
Svetlo na semaforu se promenilo i mi krenusmo. Kiša je gotovo stala i tata se odjednom malo oraspoložio.
- Imaš li puno da učiš? Mislio sam da gledamo neki film večeras.
- Ne, subota je, mogu i sutra da učim.
- Znači, može film?
- Može. A koji?
- Dogovorićemo se.
Ostalo je još desetak minuta vožnje do kuće, a meni je naježena koža na butinama pomodrela. Počeo sam da je trljam rukama ali sam ubrzo odustao jer su mi i one bile hladne, tako da nije baš imalo svrhe. Vratio sam ukočene šake u džepove jakne.
Lepo sam se osećao tu, na zadnjem sedištu tatinih kola, dok obojica ćutimo i istovremeno smo zajedno i nismo. Cvokotanje nije moglo da naruši spokoj koji sam osećao. Zažmurio sam i zamislio da sam u kuhinji, u debelom džemperu i pantalonama, da pijem čaj dok iz rerne mirišu kolači s čokoladom i cimetom.
Kada sam otvorio oči, video sam da smo već stigli u našu ulicu. Par trenutaka kasnije tata uspori i pažljivo nas uveze u dvorište. Motor zaćuta, a mi ostadosmo još par trenutaka potpuno nepomični. Hteo sam da se što pre ugrejem, ali sam isto tako hteo da ostanem u kolima.
- Hajde, reče tata i otvori svoja vrata.
Klimnuh glavom i izađoh iz auta udišući još hladniji i vlažniji vazduh.
- Trkamo se do kuće, rekoh i potrčah, osećajući se srećnim zbog svakog koraka koji smo otac i ja zajedno napravili.
Autorka je Marija Dotlić.