Putovati svetom i pisati. To je među evropskim piscima trend koji ih vodi daleko van starog kontinenta. Jedan od njih je i austrijski autor Kristof Ransmajr. Ali njegova se proza razlikuje od drugih, kažu kritičari.
Ranije su pisci, slikari, muzičari, dakle intelektualna elita uopšte, putovali u Italiju. To je bila zemlja snova i čežnje mnogih nemačkih umetnika: Getea, Vagnera... Tražili su nova prostranstva, do tada nepoznate pejzaže, priče i mitove, istorijske vile i naravno – more. Danas, u vreme globalizacije i interneta, kada se do gotovo bilo koje destinacije na svetu može stići za nekoliko sati, nemački pisci putuju i dalje.
Ali sada ih trend, mogućnosti i čežnja vodi puno dalje od Italije. U daljini traže nove spoznaje, žele da prošire vidike, stanje svesti, da integrišu sve ono što su doživeli i proživeli do tada.
Među njima je i Kristian Kraht, „nekrunisani kralj“ takozvane pop-literature. On je dugi niz godina živeo u Nepalu, zatim Africi gde se popeo na Kilimandžaro. Njegov poslednji roman govori o jednom muškarcu koji iz domovine beži u južni Pacifik i tamo pokušava da izgradi neku novu, utopijsku republiku. U Africi trenutno živi i Ilija Trojanov, književnik bugarskog podrekla. Do sada je živeo zaista svuda, uvek zapisujući ono što je video i doživeo, ono što se događalo oko njega. Njegov najveći uspeh su putopisi i reportaže iz Indije i roman “Sakupljač svetova” koji govori o jednom britanskom činovniku iz 19. veka, koji živi u Aziji.
Ovom redu nemačkih pisaca svakako treba dodati i ime Raoula Šrota, a pre svega možda i trenutno najveće zvezde nemačkog govornog literarnog područja – Austrijanca Kristofa Ransmajra.
Ransmajrov prvi roman govori o ekspediciji na Severni pol jedne mađarsko-austrijske grupe istraživača u 19. veku (“Užasi leda i tame”). 1988. godine objavio je roman o životu Ovidija, koji mu je gotovo preko noći doneo slavu i omogućio život o kakvom je oduvek sanjao – život na putovanjima. O svima njima nedavno je objavio knjigu “Atlas jednog prestrašenog muškarca” koja je i kod publike i kritike naišla na odličnu reakciju.
Reč je o sintezi dosadašnjih iskustava napisanoj u 70 priča, kratkih epizoda u kojima se autor priseća mesta koja je posetio tokom proteklih decenija. “Pri tome nije reč o uobičajenim opisima putovanja već o sasvim specifičnim slikama pretočenim u najfiniju prozu izuzetne snage i lepote”, reči su jednog književnog kritičara.
Bilo da je reč o Laosu, o brazilskoj prašumi, samoći Severne Amerike, Rusiji, Mauricijusu ili pak o njegovoj austrijskoj domovini, Ransmajr prevazilazi uobičajene opise prirode i ljudi. Njegova proza opisuje dah istorije kao i specifičnosti svakodnevice pojedinih područja. Uvek je reč o mestima na kojima je živeo, koje je posetio, kojima se šetao. “Moji tekstovi govore isključivo o ljudima koje sam sreo, koji su mi pomogli, pretili mi, spasili me i onima koji su me voleli”, kaže autor.
Istovremeno, on je još uvek u potrazi: za centrom sveta, za novim spoznajama, različitostima ljudi koji žive na raznim mestima. Pitanja koja sebi postavlja su najčešće: Šta osećaju ljudi koji žive u kulturi drugačijoj od naše? Kako podnose i žive sa tišinom, mirom, prirodom? Kako podnose težinu života? A odgovori na koje nailazi zaista se ne mogu pronaći nigde drugde.
Izvor: Deutche Welle Srbija
Fotografija je odavde.