Pre par dana sam trčao po kišnom popodnevu kući, žurio sam da se sakrijem od mraka i kiše. Dok su mi pogledom brzo prolazile bandere, dvorišta i kapije, u njega upade par ljudi na klupi. Neobičan prizor me je zaustavio i zaintrigirao. Šta oni uopšte rade na kiši? Što ne idu kući, sklone se? Odgovor sam pronašao u njihovim osmesima i očima. Bili su srećni, mokri i zaljubljeni u kišu. Bilo ih je troje, sa gitarom i pesmom u rukama. Smejali su se, pevali, igrali po barama trotoara. Bili su negde drugde, očigledno je iz njih zračila svetlost sa masom. Pričali su na srpskom, ali daleko lepšim od onog koji se čuje u prevozu, čekaonicama ili na ulici. Zagrljeni su skakali, veselili se dugo iščekivanoj kiši. Dozivali su vetar, pesmom terali tišinu i mirisali energijom. Nastavio sam ga hodam, redovno okrećući glavu da vidim da li su njihovi pogledi bačeni ka meni. Naravno nisu, oni su imali miris pokislog cveća, jutarnje rose i predstojeće duge u perspektivi. Vetar me je oduvao dalje ulicom, ubrzo se nađoh daleko i njihove Sreće više nije bilo na horizontu, ušao sam u kuću, zaključao vrata i razgovarao sa mislima celo veče.
Pitao sam se odakle su oni, šta će u mojoj ulici, zašto ih ne poznajem? Uz kafu i par žustrih rasprava sa samim sobom došao sam do zaključka da oni nisu odavde, ali ne iz mog grada, iz moje zemlje, nego sa druge planete. Ne želim da ulazim sa koje, nije bitna glaksija, udaljenost. Bitno je koliko mi je njihova energija ulepšala život. Prelistavajući prošlost, i albume sećanja probao sam da ih pronađem, bar u nekoj fotografiji, ali ne. Nije ih bilo u srećnom zagrljaju sa neke proslave, rođendana, slave. Nisu bili izmazani tortom na opšte oduševljenje rodbine i prijatelja. Njihova pojava je samo bila osećajna, poput kuckanja vetra po prozoru i razočarenja kad' prazan vidik obeleži staklo. Kiša je stala kao i pesma koja se širila asfaltom. Zadovoljnim korakom sam se vratio na izvor sreće, ali klupa je bila prazna. Nikoga nije bilo, samo dah i podrhtavanje još mokre klupe. Naslonio sam prste na drvo i čuo note. One donešene sa talasnih dužina svemira.
Ponovo sam se vratio kući, zbunjen pojavom čudnih posetilaca. Gde su sad otišli? Možda nazad na svoju planetu, ili su se skrili do sledeće kiše. Ponovni udarci u zid pitanja navode glavu da pokuša da pogleda izvan njega, pa se zamisli da je ona oni, što dovodi do iznenadnog epiloga. Neočekivani zaplet objašnjava prirodu njihove ličnosti i planete. Potiču sa ne tako dalekog satelita. Velikom Meseca, dalekog samo par iskrenih snova. Oni postoje kao plod mašte. Jednako su stvarni i opipljivi kao i mi, ljudi. Iskreni su, srećni, dolaze nam u posetu kad' se umore od šetnje kraterima i požele da nas nagrade saznanjem o njihovom postojanju. Verujem da sam prosvetljen da oni postoje, da nisu oni ljudi koji mašu samo plod moje podložne šizofreničarske ličnosti, možda mi neki ne veruju. Ali znanja o tome treba čuvati u toj klupi da zajedno sa godovima istruli i rodi ponovo u nečijim snovima.
Upoznao sam vanzemaljce, dalekog, a tako bliskog sveta. Cilj sreće je tu na dohvat ruke, iza uha one koje tražim. One koja je takođe videla raspevanu trojku i zapamtila susret, težeći da se pomiluje pogledima ponovo sa ljudima sa Meseca.
Autor: Rastko Mišulić
Slika je odavde.