Snovi

Tonem u san. Ne osećam više da osećam i nemam snage da pomeram svoje udove. Tonem još dublje. Može li dublje? Vreme će pokazati. Celodnevni rebusi, loša razmišljanja, neizmerna hladna i tužna osećanja ka ovom surovom svetu okončale su se tačno sada. Osećaš li i ti? I dalje tonem, ali ovo postaje da bude nesvesno. Znam da se ovoga više neću sećati. Vidim vedre boje oko sebe i osećam da me neko gleda. Želi da me zagrli. Ali to ostaje samo, kako da vam kažem...virtuelni zagrljaj. Boje su počele da se tope. Osećam kako mi se telesna temperatura povećava. Žedna sam. Neko želi da mi priđe, ali ne može od silnih preprka. Kakvih? Ne znam ni sama. Uletela sam u fazu halucinacije. Vidim vanzemaljca koji jaše nekog dinosaurusa. Šta se dešava? Paraliza. Polubudno stanje, kada ne mogu da pomeram svoje udove, glavu...ništa. A haluciniram. Vidim nekog malog čoveka kako sedi i posmatra me dok spavam. Bojim se. Želim da on nestane. Zatvaram oči u nadi da će nestati kada ih ponovo otvorim, ali je on još uvek tu. Želim da vrištim. Polako uspevam da otvorim usta, ali ništa ne mogu da izgovorim. Boje su nestale. Telesna temperatura mi se polako stabilizuje, ali mali čovek i dalje nije nestao. Vidim da drži neku svetlost u rukama. Šta bi to moglo biti? Fenjer? Sveća? Tada shvatam da su to jutarnji zraci vedrog sunca. Budim se i shvatam da je najlepši deo dana već prošao. Ustajem i ulećem u prvi rebus jutra: Kakav će biti ovaj dan? Neko me pita: "Šta si lepo sanjala?", a ja se okrećem i sa osmehom odgovaram: "Ne sećam se".