Toplomer
Osećam se kao pod vrućicom. Možda mi više volite da je zovete temperatura, ali za mene je upravo to – vrela, žedna, grozničava, neumitna. Stanuje u mom čelu, kucka s unutrašnje strane u ritmu otkucaja srca. Međutim, toplomer samo služi da konstatuje određeno stanje.
On nije lek.
Bacam ga i puštam živu da iscuri.
Igla i konac
Popucali su mi šavovi – na poderotinama farmerica koje moj otac mrzi, a baka želi da ih krpi, kao da je u pitanju fabrička greška; na čizmama na delu što uokviruje petu; na usnama, koje vise u pocepan kez. Ali, igla i konac ne mogu da pokrpe sve ostale rupe i zbog toga su beskorisni.
Bacam i njih.
Veliki ranac
Onakav kakav nose putnici i avanturisti; da strpam u njega šator, konzerve graška, ćebe, plišano prase koje se idiotski smeje i nepromočive cipele što greju srce. Ogroman i težak, kao korpa uglja koju treba odneti i istovariti negde. No, ja sem praseta i tog ranca nemam ništa korisno i svoje što bih mogla strpati u njega, sem sebe same, ali kako da se onda ponesem?
Kako se nositi sa sobom ako niste sposobni ni da se strpate u veliki, plavi ranac?
To i njega čini beskorisnim, naravno.
Šolja mleka
Da mi kosa bude lepa, a mama srećna.
Ali, šta je šolja mleka bez šolje iz koje volite da pijete, jer tera vaše krajičke usana da se miču u poluosmeh i najbezvoljnijim jutrima? Šta je mleko bez kakaoa i čašičica šećera koliko vam drago?
Ja nemam nikakvu sličnu šolju; teglica kakaoa je prazna, šećer je štetan, a ja se pravim da sam prerasla status mamine devojčice koja stvari koje su joj kupili pakuje u ružičasti kofer.
Ovo otpada zbog besmislenosti samog čina.
Auto
Koliko god ih volela – ja još uvek ne umem da vozim.
Maloletnost mi ni ne bi dozvolila da se odvezem nekud sasvim sama i sasvim srećna. Šta kažete, jesam li razmišljala o pešačenju?
Da, ali bojim se onih koji imaju automobile – mogli bi me stići, pa bih onda morala da živim na drvetu; tamo se automobilom ne mogu popeti.
Antidepresiv
Ne volim tablete. Naučila sam da ih gutam tek u dvanaestoj godini.
Ne volim ni igle, niti volim da me pune praškovima, čak ni onim za temperaturu.
Sreću unosim iz knjiga, slatkog i dragih mi ljudi.
Primenjujem terapiju gledanjem u pisaću mašinu i brojanjem dana do samostalnog života.
Da ti nije palo na pamet da mi ih još jednom ponudiš, draga. Oni su samo tvoji.
Ja ću se lečiti pisanjem i ostavljati za sobom krvave tragove.
Dušo, ponećeš mi maramice?
Onu kutiju, kao kad smo išli na Mir Jam.
Ne, ne – besmisleno je.
Poneću ja tebi nešto.
Ti ideš prvi.
Krevet s posteljinom
Prekrivač da se mogu pokriti preko glave; mesto za prase od sunđera, knjigu i baterijsku lampu. Kad se potroše baterije, ja ću već biti starija, mudrija i samostalnija. Tada ću preći pod neki drugi prekrivač, na nekom srećnijem mestu.
Onda mogu i da se otkrijem.
Bleda?
Debela?
Ako zaspim, probudite me u proleće – da mogu da trčim i lovim sunce.
Vi ćete biti zadovoljni, a ja ću biti zahvalna.
Ne, ne treba – mogu i bosa.
Razumevanje
Da ćutiš i držiš me za ruku.
Kad sve prođe, ja ću verovatno bolje razumeti; sad i pokušaji da objasnim šta se to zbiva padaju u vodu; ja ni sama sasvim ne razumem, mada se upinjem, trudim i kao da nazirem svetlo.
Zato ćuti i budi tu.
Makar samo iz radoznalosti.
Obećavam da će mi ruke biti stalno tople kad se jednom dotaknem plavog svetla.
Grejaću i ja tebe posle.
Isijavaću.
I držaću te za ruku.
Autorka: Jovana Georgievski
Na sliku smo naleteli ovde.