Mingl kutak arhiva

Radostan dan

Radostan dan


Ništa drugo me ne rasterećuje tako kao nemo sedenje u travi, na suncu. Dok je sve oko mene opušteno, mirno, tiho, ono što jeste. Nema foliranja, nema spletki, nema izveštačenosti. I sve je savršeno dobronamerno. I to Sunce, mešavina toplote i svetlosti, što me obasjava dok sedim ukrštenih nogu, tako je pažljivo. Slušam vetar koji mi probija tanku odeću, insekte, ptice, gledam vedro nebo i travu kako se pospano njiše. I obuzima me osećaj pripadnosti, konačno, upravo onaj koji uporno tražim i ne pronalazim među ljudima. Toliko divne, iskrene, čiste prirode, svuda okolo, koja me grli i teši i govori da je dobro. Apsolutno sve. 

Osećam u grudima kako mi radost sve brže raste, poprima neverovatne srazmere, prerasta u postojan osećaj slobode. Želim da ovaj trenutak traje večno. Želim da večno budem toliko srećna da želim da vrištim, pevam, igram, i ćutim i sedim mirno i uopšte se ne pomeram u isto vreme. Nikada ništa nije bilo tako savršeno, kao ovaj trenutak. Ne za mene. Sedim tu i ne smem da razmišljam ni o čemu. Prosto znam da ćemi svaka misao koja nije okrenuta prirodi pokvariti ovo. Da, potpuno sam sigurna.
Volela bih da podelim ovo s nekim. Ali opet, bojim se da će se harmonija narušiti. Jer je potrebna tišina i mir i razumevanje za ovaj sveti trenutak. Postoji neko ko bi razumeo, ali on nije tu. Nedostaje mi. Želim da držim njegovu ruku dok gledam baš u ovaj komadić neba. Želim da ćutimo i dišemo duboko i sinhronizovano dok gledamo i slušamo i oduševljavamo se perfekcijom koja nas okružuje. Da, on bi shvatio. On ne bi pričao. On bi bio srećan kao ja. On bi na trenutak stegao moju šaku i približio se pragu bola. Sve bih dala da je sada ovde.
Ubirem jedan maslačak, vrtim ga između palca i kažiprsta, gledam kako mu se glavica okreće, kao Sunce, kao detinjstvo, kao ljubav. Nežno ga dodirujem kažiprstom druge ruke, kao da ga mazim, i nadam se da će mi oprostiti što sam ga otkinula. Nadam se da razume. Kažem mu, oprosti, i kažem mu, ti mali, predivni cvete, ti možeš da voliš, ti možeš da letiš, i još svašta mu kažem, u sebi. I još mu govorim kako bih volela da sam poput njega. Da sam tako prostodušna i dobra.
I mislim o tome koliko mu zavidim što je cvet, što živi na ovoj livadi, što je tako jednostavan. Zavidim mu što ne mora da se bori sa toliko mnogo teških pitanja i što za njega trenutak u prirodi nije luksuz, već svakodnevica.

Autorka: Marija Dotlić
Fotografija je odavde.

Najnovije