Možda je kliše, ali ja volim Beograd
Volim Beograd jer nije beo. Ma koliko svi pričali da je siv, ja se ne slažem sa tim. Meni je Beograd šaren. Volim Beograd jer on za mene ima neku posebnu boju. I miriše drugačije (možda je od smoga, ne znam, ali ima nešto). A tek kako zvuči. Ja mislim da Beograd peva. I to peva neki džez ili soul. U nekim delovima lepše, u nekim malo lošije, ali peva. Šta je drugo nego pesma, kada slušate u kasne noćne sate kako tramvaj prolazi na putu za garažu. Ili zvuk pištaljke policajca, pomešan sa zvukom automobila. Možda se sa mnom ne bi složili stanari nekih tranzitnih delova grada ali moram da im kažem da je tu Beograd promukao i zato tako zvuči.
A kad se obuče… Volim Beograd jer je potpuno nesavršen. Zato što je jedan tramvaj crven, drugi žut a treći zelen. Zato što pored najnovije zgrade stoji urušena stara vila. Ja znam da su to za većinu mane Beograda ali ja ga baš zato volim.
Bila sam u lepšim gradovima ali nisu tako sijali. Nisu bili tako nepravilni.
Ljuta sam ponekad, jer znam da bi Beograd bio još lepši da Narodni muzej nije zapečaćen do daljnjeg. Volela bih da ima više ulične kulture, da ima više umetnosti na ulicama. Ali biće. Ne sumnjam ja u Beograd.
Autorka je Jelena Radivojević, a za fotografiju hvala BOŠ-u ;)