Juče sam radila prvu smenu, što znači da su tri budilnika zvonila u 4:30 sati ujutro. Već sedam meseci ista priča. Nikada nisam zakasnila na posao, ali ipak, i dalje ležem prestravljena pri pomisli da bi to moglo da se desi. Ukoliko podesite samo jedan budilnik, činjenica je da postoji mogućnost da on neće odraditi svoj posao, ako vam na primer moj mačak prošeta po stolu i iz bunta ga sruši svojom šapom, pa iz istog tog sata ispadne baterija, onda ga nikako nećete čuti. Mogućnost da dva od tri podešena sata ne zazvone na vreme, takođe se dešava, ali dosta ređe. Zato zahvaljujući statistikama svako veče izgubim dvadesetak minuta sna proveravajući ispravnost budilnika kako bih mogla mirno zaspati. Koliko mirno to je već druga priča.
Nije preterano naporno ustajati usred noći ukoliko radite posao koji volite. Naporno je gledati mačka koji previše uživa kada shvati da sam mu oslobodila ostatak kreveta za njegovo užasno dugačko telo. To može izazvati malu ljubomoru, ali brzo prođe kada se setim da će uskoro krevet biti samo moj. Polako se spremam i krećem. Kad god prolazim kroz dvorište razmišljam kako bi mi izlazak na ulicu u ovo doba, u nekom većem gradu, bio dosta stresniji. Ovde nema nimalo stresa jer znam da u 5 sati ujutro neću sresti nikoga na ulici, osim par umiljatih mačaka. Tako obično i biva.
Kao dete, uvek sam bila očarana poslastičarnicama i pekarama... i evo me, u svojoj dvadeset i drugoj godini, otključavam jednu malu pekaru i počinjem svoj radni dan. Otvaram vrata i nailazim na prijatnu toplotu pomešanu sa mirisom jučerašnjeg dana. Ostavljam stvari na svoje mesto, oblačim radnu opremu, uključujem peć, sređujem police i čekam prvu robu. Sećam se jednog mirnijeg prepodneva kada je padao sneg. Bilo je 6 ujutro i ja sam bila zaslepljena netaknutim snegom. Otvorila sam vrata, naslonila se na dovratak i posmatrala kako sneg pada dok se moja kafa znatno brže hladila zbog nagle promene temperature. Na radiju je svirao neki mirniji džez i pomislila sam kako život ne može biti divniji.
Od prvih ranoranioca do sve veće gužve, dan polako počinje da ima smisao. Užurbano poslužujem ljude, pečem kifle, posipam ih susamom, pakujem im robu, naplaćujem, pečem burek, lisnato testo i ostale poslastice, dok oni u međuvremenu nailaze u sve većem broju, kupuju vruće pecivo pre nego što uspem bilo šta da poslažem na police i žure kući. Nakon sličnih momenata, obično mi splasne uzbuđenje jer uglavnom iza svake takve osobe stoji jedna koja je u potrazi za starim hlebom jer nema para za svež. To zna da pokvari dan.
Od svih ljudi koji svraćaju u pekaru, omiljeni su mi penzioneri koji imaju previše slobodnog vremena i koji me ne vole jer u mom pogledu vide da sa mnom nema razmenjivanja informacija o komišiluku niti bilo kakvog zbližavanja. To ih posebno iznervira.
Desi se da tek oko podna prvi put sednem da odmorim i to me raduje jer shvatim da je dan brzo prošao i da se bliži kraj radnog vremena.
Kada sam završila srednju školu, bila sam u depresiji jer sam ceo dan kod kuće. Počela sam da volontiram u kancelariji pa sam zapala u još dublju depresiju kada sam videla ljude koji ne rade ništa divljenja vredno, a dobijaju pohvalne plate.
Ovaj posao i ja smo se zaljubili na prvi pogled. Sada ne mogu da zamislim dan bez mirisa peciva.
Kada stignem kući, krevet je vrlo srećan što me vidi i nakon toga, dugo se grlimo i volimo, uglavnom bez mačora. Budim se predveče, vrlo teško ali ushićeno jer shvatam da je vreme za svirke i izlazak sa prijateljima. Ako nisu svirke u pitanju, onda su probe istih. Ljudi imaju predrasude o pankerima a biti u njihovom društvu je pravi odmor za mozak. Razumemo se i znamo uživati u muzici. Posebno je zabavno kada me na muzičkoj probi stave da sedim pored zvučnika koji je moje visine, pa moja crvena kosa i ja od raznih vibracija izgledamo kao vatra na vetru. Posle toga neko vreme ne čujem kada mi se obraćaju.
Volimo da živimo, volimo da nas brige i rad izmore, pa mnogo više znamo da cenimo to malo slobodnog vremena koje provodimo zajedno. Znamo da uživamo kada svi u istim čizmama pođemo na svirku da skakućemo, volimo se i pevamo: '"Biti ružan, pametan i mlad".
Tada ne razmišljamo kako nas sutra čeka onaj deo dana koji zahteva zrelost ili bar lažnu zrelost koju tako dobro odglumimo da nikada niko nije posumnjao u nju.
Jedna divna pesma kaže: "Mi nikada nećemo imati bore". Zaista je tako. Nećemo dozvoliti životu da od nas napravi dosadne, odrasle ljude koji su zaboravili na radost, druženje i maštu.
Zauvek ćemo biti deca koja imaju jedno lice za dan i jedno lice za noć.
Autorka je Adrijana Hodžić
Slika je odavde.