Od malena imam pred sobom primer kakav roditelj ne treba biti, kako se, uopšteno, ne treba ponašati u životu, mislim da je moj otac najviše zaslužan za sve moje stavove u životu.
Sećam se, ranije, mnogo ranije, kada sam još bila sasvim mala i nisam mogala sve da shvatim. Mama i tata se svađaju, stavljam vatu u uši misleći da ih neću ćuti, plačem, pevam, onda odjednom mama ulazi, oblači mene, moju sestru i izlazi napolje uz reči: “Nikada ti se više neću vratiti, alkoholičaru jedan” Dan je bio lep, mama je vukla mene i moju sestru preko jednog velikog brda ne bismo li smo došli do njenih, sledeće čega se sećam jeste da sam legla na trosed, jer je tata zauzeo moj krevet i zaspala.
Sledeće jutro mama je otišla negde i ostavila me samu sa ocem. Izašla sam u dvorište i krenula da se ljuljam kada mi je on prišao i upitao me je: “A šta misliš o tome da se mama i ja razvedemo?”, sišla sam sa ljuljaške, utrčala u svoju sobu, zabila glavu u jastuk i počela da plačem, a on mi je samo dodavao so na ranu: “A što? Šta bi falilo tome?”, govorio je, “Ionako se ne slažemo, bolje da se razvedemo nego da vas dve trpite naše svađe” Plakala sam sve jače i jače i onda je on, konačno uvidevši da ja ne želim da se njih dvoje rastanu, otišao. Znam da mi je, uvek kada je bio pijan, govorio kako će da se ubije i terao me da čitam njegove oproštajne pesme: “Ovo mi čitaj na grobu, kad umrem, govorio je”.
Deset godina je prošlo, a ništa se, izuzev mene, nije promenilo. Ojačala sam, postala sam stabilna ličnost koja zna šta želi u životu, više se ne uzrujavam kad dođe pijan i počne da mi priča gluposti, oguglala sam davno na sve to.. Svi u društvu mi uvek nude alkohol: “Uzmi, probaj, neće ti ništa biti, pa svi to rade!”, ali ne, ja ne padam pred iskušenjem.. Izgleda da ipak treba da budem zahvalna ocu na svim traumama koje sam proživela u detinjstvu, jer sam odlučila da nikada, ali baš nikada neću konzumirati alkohol.
Tekst nam je poslala Natalija Dadić, a slika je odavde.