"Ne smem joj ni za trenutak dozvoliti da postane svesna svoje snage, niti šta bi mogla da napravi ako krene u bekstvo." (E. Hemingvej)
Zatvorila sam deo sebe u kutiju i bacila je u neki nebitan, prašnjav ugao svoje svesti. Nijedan deo svesti nije zaista nebitan, naravno, ali trudim se da ga tako predstavim. Ta kutija me plaši, jer mislim da ne bih mogla da izađem na kraj s onim što se u njoj nalazi, i zato konstantno uveravam taj deo svoje ličnosti da je nebitan, da nema nikakvog uticaja, da sam neuporedivo jača od njega.
Ako bi ta utvara shvatila da ima ruke i više nego dovoljno snage da otvori kutiju, izašla bi iz tame i slomila me u tren oka. Borila bih se svim svojim snagama, ne bih se predala, u to sam sigurna, jer mi to nalaže ideal kojem težim. On me oduvek vuče napred, da se borim do kraja, dostojanstveno i časno, da ne odustajem ma koliko me to koštalo, i želja da ga ostvarim ulivala mi je dovoljno snage da pobedim u svim bitnijim borbama do sada. Ipak, ne mogu da se oslobodim straha od one utvare, jer nju je praktično nemoguće ubiti. Njenu moć mogu samo da slutim, i da se trudim da je ona sama nikada ne postane svesna. Sigurna sam sve dok misli da je slaba i da ni ona sama ne može da se izbori sa vlastitim demonima. Mogu samo da je redovno podsećam na to koliko je bezazlena - mala gomila mračnih misli i neprihvatljivih osećanja i sklonosti, zatvorena u crvenu kutiju i potpuno zapostavljena.
Ne smem da popustim, boriću se večno ako treba, ali ne smem dozvoliti da napast zavlada. Ućutkivaću ili ignorisati glas koji dopire iz kutije, obezvrediću svaku njegovu sugestiju, ismevaću reči od kojih me podilazi jeza.
Možda bi trebalo da vam objasnim šta se konkretno nalazi u toj kutiji. Ne mogu to. U pitanju je najveći neprijatelj kojeg ću ikada imati, kog ne mogu zaista da pobedim dok ga ne oslobodim, ali suviše se bojim. Preuzeće kontrolu nadamnom, učiniće me užasnom osobom, nateraće me da uradim nešto neoprostivo. Ako budem pričala o tome, možda će me čuti. Recite da sam kukavica, ali predaleko sam otišla da bih rizikovala, a o odustajanju tek nema ni govora.
Jako sam umorna, ova neprestana borba je iscrpljujuća. Strepnja me izjeda iznutra, već dugo se mučim s njom. Posebno je deprimirajuća pomisao da se konačna pobeda ni ne nazire na dalekom horizontu.
Eto, moraću da se suočim i sa tim drugim, uplašenim i nesigurnim delom sebe. Biće to veoma naporan i dug put. Ali znam da ću uspeti, pre ili kasnije, jer me Bog voli i jer uprkos iznemoglosti čežnja za ostvarenjem ideala u meni ne jenjava.
Sakupljam samopouzdanje. Polako, oprezno, koristim svaki miran trenutak da odmorim. Spremam se. Uspeću. Moram. Pobediću sebe, kako bih konačno izašla iz ljubičaste kutije davno zaboravljene ispod kreveta. Pobediću sebe. Pobediću. Postaću slobodna.
Autorka je Marija Dotlić.
Slika je odavde.