Mingl kutak arhiva

Pismo gimnazijalke, koja nije pristala da bude jedna među jednakima

Pismo gimnazijalke, koja nije pristala da bude jedna među jednakima

Sunčan je dan, prvi posle snežnog talasa koji nas je sve vratio u tople zimske kapute. Sedim u kafiću i pijem kafu sa drugom iz gimnazijske klupe. Prisećamo se gimnazijskih dana i pokušavamo da pohvatamo gde se ko od nas obreo. Dolazimo do zaključka da smo svi otišli na svoju stranu i krenuli svojim putem. One razlike, koje su se pre samo godinu dana tek nazirale, postale su ključne i odredile nas. Postajemo poput onih majušnih matičnih ćelija koje se diferenciraju i stiču određenu ulogu u naizgled izuzetno složenom organizmu, a da zapravo i ne shvataju da su one same pokretači istog tog organizma, a ne samo pasivni posmatrači, izvršioci dužnosti. Izvinite zbog prirodnjačkih poređenja, nažalost (ili na sreću) to je ta profesionalna deformacija od koje teško mogu da se distanciram. Naime, student sam prve godine biohemije na Hemijskom fakultetu u Beogradu i kao što ste mogli primetiti, veoma volim ono čime se bavim, inače se ne bih usudila krenuti tako strmoglavim putem kao što je nauka u Srbiji. Kao što su mi mnogi rekli, od mog zanimanja teško da „ima hleba“, ja tu imam nekoliko spremnih odgovora, ali mislim da oni nisu cilj ovog pisma, ako zaista želite nešto da studirate, nećete imati problema da odgovorite na slična pitanja, odgovori će doći sami od sebi, bitno je samo da budete iskreni prema sebi, ostali nisu bitni, jer to je vaš život, prva bitna odluka i ona mora biti VAŠA! Koliko god vas roditelji, babe, tetke, teče, ujaci ubeđivali da znaju šta je najbolje za vas – ne znaju. Nije da oni žele da vam naude ili nešto slično, prosto smatraju da čine ono najbolje za vas, ali to je taj prvi put u vašem kratkom životu kada treba da kažete: „Ne, o tome ja odlučujem!“ Naravno, druga je stvar ako niste iskreni prema sebi i uveravate se da imate sposobnosti, od kojih ni traga ni glasa, tada ćete i njima i sebi samo naškoditi svojom tvrdoglavošću. Zaista smatram da je gimnazija, svakome ko je to želeo, pomogla da pronađe sebe za ove četiri godine. To svakako nikada nećete u potpunosti shvatiti, prekratak je čitav život da shvatite ko ste, ali možete to makar nazreti, ako se dovoljno potrudite. Nije nikakav greh ako u međuvremenu shvatite da to zapravo niste vi, to samo znači da ne stojite na mrtvoj tački, da hodate po putu zvanom život i korak po korak iscrtavate svoju stazu, kojom niko pre vas nije hodio!

            A sada je vreme da malo budem loš gimnazijalac i kažem vam jednu stvar: Život nije savršen! A vi ćete mi odgovoriti, da ste toga savršeno svesni. Drago mi je ako jeste, ali mi iskustvo govori da mnogi i dalje veruju u bajke, iako to svesno odbacuju. Učili su vas da budete odgovorni. Ja ću vam reći da treba da budete odgovorni, ali nikada prema drugima, već isključivo prema sebi. Ako ste odgovorni prema sebi, pomoći ćete i sebi i drugima. Što više cenite sebe, više ćete ceniti i druge. Ne ravnajte se prema drugima, ravnajte druge prema sebi, a sebe prema svojim greškama. Ako mislite da ih nemate, zapitajte se šta sa vama nije u redu, jer što pre shvatite da su greške ono što vas čini jedinstvenim, to pre ćete pronaći sebe.

            Jednu stvar sam sebi obećala, a to je da nikada neću verovati da sam pametnija nego što jesam. Sigurna sam da svi vi poznajete makar jednu osobu koja veruje da zna sve i sigurna sam da sve vas ta osoba iritira. E sada, svaki put kada pomislite kako ste genijalni, setite se te osobe i vratite se na zemlju, jer ako vam noge nisu čvrsto na zemlji, velika je verovatnoća da ćete zaboraviti da sletite kada jednom uzletite. U potpuno neočekivanom trenutku, kada vetar prestane da vas nosi, strmoglavićete se na zemlju, i zauvek izgubiti krila. Treba uvek biti svestan svojih sposobnosti, ali je bolje misliti da ste malčice gluplji, nego malčice pametniji nego što jeste. Kada sledeći put sretnete nekog pametnjakovića, biće vam ga žao, ali nemojte ga samo gledati i smejati se, pružite mu ruku i pomozite mu da se prizemlji, opiraće se, ali ne odustajte, jer mogli ste veoma lako vi biti na njegovom mestu. 

            Smatram da svet treba gledati subjektivno, nije štamparska greška, a sada ću vam pojasniti svoje misli, a vi imate punu slobodu da se sa njima ne složite. Organizam je po prirodi sebičan (tako makar kaže Dokins!), misli na sebe i sebe stavlja na prvo mesto, teži da opstane, a da toga zapravo nije svestan. Ne želim duboko da zalazim u evolucione tekovine života na zemlji, cilj mi je da vam postavim jedno prosto pitanje. Nije li efikasniji čovek koji subjektivno gleda svet, meri ga po svojoj meri, nego onaj koji pokušava da se opire svom prirodnom nagonu, zaboravi sve ono što ga čini zasebnom ličnošću i posmatra život iz ugla prazne osobe, koja pokušava da gleda na svet kao da ga ne poznaje, laže i sebe i druge, samo u cilju da bi bila „objektivnija“? Zar to nije samo izvrgavanje istine, da bi se dostigla istina? Ima li to ikakvog efekta? Na žalost društvo počiva na ideji da je ispravno biti objektivan, a ne subjektivan, ja se sa tom idejom ne slažem. Što pre shvatite da profesor, kao i svako drugo živo biće ne može biti objektivan, već može samo da se pravi da je objektivan, biće vam lakše u životu. Kako izgledate, šta nosite, kako se ponašate, šta gledate, čitate, sa kim se družite, kakvi vas momci/devojke privlače? Sve to je bitno, sve ste to vi i što osoba više zna o vama, bolje će vas shvatiti. Naravno ne treba se stideti sebe, ako vam se nešto ne dopada, promenite se, makar vam to nije teško, mladi ste. Nemojte lagati druge, a kamoli sebe, sve će to jednoga dana izaći na videlo i vi ćete izgubiti osobu do koje vam je stalo. Budite vi, budite jedinstveni, ne stidite se da se razlikujete, možda će vam to predstavljati problem u školi koja služi da od vas napravi prosečne, ne lažimo se, cilj škole, kao tekovine socijalizma, jeste da napravi jednake, ali vi niste jednaki. Izborite se za sebe, radite ono što želite, nemojte razmišljati o tome kako ćete zaraditi hleb, podići krov nad glavom, osnovati porodicu, doći će sve to od sebe, ako budete verovali u sebe, naravno neće sve teći kao podmazano, ali ako naletite na zid, to samo znači da idete, zaobiđite ga dragi moji i nastavite, jer put ne postoji, put pravite vi!

 

Autorka je Ivana Vujkovic Bukvin

Najnovije