Srbija – zemlja sa nešto više od 10.5% fakultetski obrazovanih ljudi i 11% onih koji nisu završili ni osnovnu školu, zemlja u kojoj se stalno ističe da je potrebno ulagati u obrazovanje ali se u praksi to ne radi. Zemlja u kojoj postoji ogroman raskorak između onoga što se govori i onoga što se dešava na terenu u pogledu obrazovanja. Složićete se sa mnom da u našem obrazovnom sektoru postoji dosta problema (a i primera dobre prakse) a ja ću probati da vam prikažem one sa kojima se suočavaju današnji studenti. Verovatno ćete se zapitati koja je poenta ovog teksta kada je sve što je izrečeno u njemu dobro poznato. Direktan odgovor na ovo nećete dobiti – poenti je više i vama ostavljam tu slobodu da odaberete onu pravu, za vas pravu. Kada kažem vi, mislim na kolege studente ali i na one koji će to uskoro postati.
Dok budete čitali/e ostatak teksta imajte u vidu da je strateški plan naše zemlje da do 2020. godine imamo 38.5% visokoobrazovanih građana (skoro četiri puta više u odnosu na danas) i razmišljajte o tome da li i kako ove mere podstiču realizaciju ovog plana.
Suština Bolonjske deklaracije, u čijoj primeni učestvuje i naša zemlja, je da se studentima proces obrazovanja što više olakša na taj način što će ispiti moći da polože ne samo kroz bubanje i papagajsko ponavljanje gradiva (što je sa psihološke strane gledano najneefikasniji oblik učenja) već i kroz redovno dolaženje na predavanja i vežbe na kojima se podstiče kritičko razmišljanje, istraživački rad, praktična primena znanja. Bespotrebno je reći šta je u našem sistemu češći i poželjniji način učenja i koliko prilika studenti imaju da praktično primene svoje znanje.
Sa druge strane imamo evrozonu koja je u recesiji, političare koji neprestano govore da se nalazimo u najtežoj ekonomskoj krizi od 1929. godine, sve više nezaposlenih i onih koji za svoj rad ne dobijaju platu, a fakulteti konstantno povećavaju školarine i ostale takse (razni obrasci, naknade za prijavu ispita, overu semestra, upis godine...) koje je obavezno platiti da biste uopšte dobili šansu da izađete na ispit. Malo kontradiktorno, zar ne?
Dve konkretne mere koje su u direktnoj suprotnosti sa pomenutim strateškim planom naše zemlje su sledeće: u školskoj 2013/2014 broj ispitnih rokova će biti smanjen sa sadašnjih 6 na 5 a broj potrebnih bodova za upis biće povećan sa sadašnjih 48 na 50; u školskoj 2014/2015 broj ispitnih rokova biće smanjen na 4 a uslov za upis u narednu godinu biće 60 bodova tj. čista godina kako mi studenti popularno kažemo. Da li je moguće položiti 12 - 18 ispita (prosčan broj predmeta po godini na našim fakultetima) u 4 ispitna roka? Da li je moguće položiti ovoliki broj ispita, kada kurikulumi ne prate bolonjske standarde o količini gradiva koja tokom jedne akademske godine sme da se pređe, kada većina profesora smatra da Bolonja nije dobar način za usvajanje gradiva i kada većina njih ne obraća pažnju na propise već tumače Bolonjski proces na način koji njima najviše odgovara?
A sada pokušajte da zamislite jednu situaciju koja se skoro desila mom kolegi sa fakulteta i pokušajte da “uđete u njegovu kožu” – kolega se prijavio za jedno stručno usavršavanje iz oblasti koju studira i odabran je kao jedan od tridesetak studenta iz čitave Evrope. Sav srećan i ponosan što su organizatori prepoznali njegove kvalitete i motivaciju da učestvuje obratio se svom fakultetu u nadi da će mu oni finansijski pomoći u vezi učešća na tom usavršavanju (oko uplate kotizacije). Odgovor koji je dobio od fakulteta je bio neodređen i pesimističan (oni nisu u mogućnosti da mu unapred obezbede finansijska sredstva već je potrebno da po povratku sa usavršavanja dostavi račun, a oni će pokušati da mu nadoknade deo troškova). Šta mislite koliko je realno da će se to zaista i desiti i koji deo troškova će biti pokriven? Da li se na ovaj način podržavaju napori onih studenata koji žele da se usavršavaju? Da li naši fakulteti, univerziteti pa i država na ovaj način podstiču stručno usavršavanje svojih studenata, budućih stručnjaka?
Kad smo već kod stručnjaka verujem da je velika većina vas čula za stipendiju pod nazivom Dositeja koju dodeljuje Ministarstvo omladine i sporta. Ta stipendija se dodeljuje studentima završnih godina, u mesecnom iznosu od 25.000 dinara (dve prosečne plate nekoga ko živi na jugu Srbije) ali postoji jedan uslov. Naime, osoba kojoj Ministarstvo odobri ovu stipendiju se obavezuje da će 5 godina, nakon diplomiranja, ostati u Srbiji. Sve to ne bi bilo nikakav problem da ti ljudi po diplomiranju odmah ne dobiju posao umesto što period od pet godina provedu na evidenciji službe za zapošljavanje. Mislim da je ovim sve rečeno. Usloviti nekoga na taj način znači da su potrošena sva moguća rešenja i da nadležni i dalje ne znaju kako da spreče „odliv mozgova“ o kojem se toliko priča.
Dok budete čitali/e ostatak teksta imajte u vidu da je strateški plan naše zemlje da do 2020. godine imamo 38.5% visokoobrazovanih građana (skoro četiri puta više u odnosu na danas) i razmišljajte o tome da li i kako ove mere podstiču realizaciju ovog plana.
Suština Bolonjske deklaracije, u čijoj primeni učestvuje i naša zemlja, je da se studentima proces obrazovanja što više olakša na taj način što će ispiti moći da polože ne samo kroz bubanje i papagajsko ponavljanje gradiva (što je sa psihološke strane gledano najneefikasniji oblik učenja) već i kroz redovno dolaženje na predavanja i vežbe na kojima se podstiče kritičko razmišljanje, istraživački rad, praktična primena znanja. Bespotrebno je reći šta je u našem sistemu češći i poželjniji način učenja i koliko prilika studenti imaju da praktično primene svoje znanje.
Sa druge strane imamo evrozonu koja je u recesiji, političare koji neprestano govore da se nalazimo u najtežoj ekonomskoj krizi od 1929. godine, sve više nezaposlenih i onih koji za svoj rad ne dobijaju platu, a fakulteti konstantno povećavaju školarine i ostale takse (razni obrasci, naknade za prijavu ispita, overu semestra, upis godine...) koje je obavezno platiti da biste uopšte dobili šansu da izađete na ispit. Malo kontradiktorno, zar ne?
Dve konkretne mere koje su u direktnoj suprotnosti sa pomenutim strateškim planom naše zemlje su sledeće: u školskoj 2013/2014 broj ispitnih rokova će biti smanjen sa sadašnjih 6 na 5 a broj potrebnih bodova za upis biće povećan sa sadašnjih 48 na 50; u školskoj 2014/2015 broj ispitnih rokova biće smanjen na 4 a uslov za upis u narednu godinu biće 60 bodova tj. čista godina kako mi studenti popularno kažemo. Da li je moguće položiti 12 - 18 ispita (prosčan broj predmeta po godini na našim fakultetima) u 4 ispitna roka? Da li je moguće položiti ovoliki broj ispita, kada kurikulumi ne prate bolonjske standarde o količini gradiva koja tokom jedne akademske godine sme da se pređe, kada većina profesora smatra da Bolonja nije dobar način za usvajanje gradiva i kada većina njih ne obraća pažnju na propise već tumače Bolonjski proces na način koji njima najviše odgovara?
A sada pokušajte da zamislite jednu situaciju koja se skoro desila mom kolegi sa fakulteta i pokušajte da “uđete u njegovu kožu” – kolega se prijavio za jedno stručno usavršavanje iz oblasti koju studira i odabran je kao jedan od tridesetak studenta iz čitave Evrope. Sav srećan i ponosan što su organizatori prepoznali njegove kvalitete i motivaciju da učestvuje obratio se svom fakultetu u nadi da će mu oni finansijski pomoći u vezi učešća na tom usavršavanju (oko uplate kotizacije). Odgovor koji je dobio od fakulteta je bio neodređen i pesimističan (oni nisu u mogućnosti da mu unapred obezbede finansijska sredstva već je potrebno da po povratku sa usavršavanja dostavi račun, a oni će pokušati da mu nadoknade deo troškova). Šta mislite koliko je realno da će se to zaista i desiti i koji deo troškova će biti pokriven? Da li se na ovaj način podržavaju napori onih studenata koji žele da se usavršavaju? Da li naši fakulteti, univerziteti pa i država na ovaj način podstiču stručno usavršavanje svojih studenata, budućih stručnjaka?
Kad smo već kod stručnjaka verujem da je velika većina vas čula za stipendiju pod nazivom Dositeja koju dodeljuje Ministarstvo omladine i sporta. Ta stipendija se dodeljuje studentima završnih godina, u mesecnom iznosu od 25.000 dinara (dve prosečne plate nekoga ko živi na jugu Srbije) ali postoji jedan uslov. Naime, osoba kojoj Ministarstvo odobri ovu stipendiju se obavezuje da će 5 godina, nakon diplomiranja, ostati u Srbiji. Sve to ne bi bilo nikakav problem da ti ljudi po diplomiranju odmah ne dobiju posao umesto što period od pet godina provedu na evidenciji službe za zapošljavanje. Mislim da je ovim sve rečeno. Usloviti nekoga na taj način znači da su potrošena sva moguća rešenja i da nadležni i dalje ne znaju kako da spreče „odliv mozgova“ o kojem se toliko priča.
Problema ima još puno, mogućih rešenja verujem još više, ali koliko nas je spremno da ustane i da se bori za svoja prava, a da pri tom ne zaboravi na svoje obaveze? Studentske demonstracije koje se u Srbiji održavaju svake godine su privremeno rešenje kojim se problem ne rešava, već gura pod tepih. Nadam se da će vas ovaj članak naterati da uradite dve stvari: da razmislite o tome da li smo i do kada spremni da trpimo da drugi odlučuju o našoj sudbini i šta je to što može svako od nas, koji trenutno studiramo i onih koje visokoškolsko obrazovanje tek očekuje, a trenutno sede u srednjoškolskim klupama, da uradi da se ovakva slika u potpunosti promeni. I da, sećate se onog kolege sa početka priče? Kolega je još jednom dokazao svoje kvalitete obezbedivši podršku jedne društveno odgovorne kompanije uz pomoć koje će ipak moći da ode na stručno usavršavanje o kojem toliko sanja – ako se neki vaš san na trenutak sruši ne odustajte od njega jer znate kako kažu, budućnost pripada onima koji veruju u lepotu svojih snova.
Autor: Miloš Stanković