Dragi moj prijatelju,
Nisam sigurna na kom tačno jeziku pišem. Na kom razmišljam. Misli mi se vrte po glavi neverovatnom brzinom, slike se smenjuju. Osmeh ne silazi sa lica. Upijam sve što me okružuje, mirise, boje, ukuse. Sve je tako poznato, a doživljaji, pak potpuno novi. Došla sam ovamo posle četiri godine. Ne, nisam došla. Vratila sam se.
Pre tačno četiri godine napustila sam zemlju u kojoj sam mislila da sam samo gost godinu dana. Ponela sam sa sobom 20 kilograma prtljaga i previše uspomena, likova, sećanja i osećanja pažljivo spakovanih negde duboko u meni. Nisam želela da mi to iko ikada oduzme. Sada kada ponovo sedim u ovoj istoj kožnoj fotelji u kojoj sam sedela pre četiri godine i gledam ovaj isti fjord i ova ista brda u daljini, pokušavam da složim sve utiske i emocije koje me obuzimaju od trenutka kada je kapetan u avionu oglasio slećemo. Sada u stvari shvatam ono najvažnije. Ja ovde nisam u poseti. Ja sam se vratila kući. Norveška jeste i uvek će biti moj drugi dom.
"Postoji milion gradova u koje možeš odlaziti, ali samo u jedan možeš da se vraćaš." Lepo je ovo rekao Balaševič, ali uz dužno poštovanje, moram da kažem da postoje izuzeci. Ja imam dva grada, dve kuće, dva doma, dve sestre, dva maternja jezika (a nisam iz bilingvalnog braka). Razmena srednjoškolaca mi je to omogućila i to će uvek biti deo mene.
Misli me opet vraćaju u avion. Wizzair, let 4225 za Norvešku. Datum: 3.7.2013. Čitam knjigu na norveškom. Čovek pored mene obraća mi se na engleskom jer nije siguran da li razumem srpski. Pita me koliko ima sati. Osam i petnaest, odgovaram mu ja na srpskom. Za manje od sat vremena slećemo. Vraćam se svojoj knjizi. Nestrpljenje raste. Konačno, aerodrom. Carinik vidi srpski pasoš i obraća mi se na engleskom. Ja mu odgovaram na norveškom. Zbunjen je. Objašnjavam mu da sam pre četiri godine živela u ovoj zemlji, završila drugi razred srednje škole, a onda se vratila u Srbiju. Osmehuje se i želi mi prijatan boravak. I ja se osmehujem. Tačnije, ja ne prestajem da se smejem od trenutka kada sam ušla u avion u Beogradu. A onda sledi šok. Poznato lice na izlasku. Plava devojka sa osmehom preko celog lica mi trči u susret. Grli me i govori nešto, ali ja ne mogu ništa da čujem. Sve mi je toliko nestvarno. To je moja sestra. Ima plave oči i plavu kosu i svetao ten. Ne ličimo uopšte. NIsmo ni u krvnom srodstvu. Ali to ništa ne menja. Zove se Siri i ona je moja mlađa sestra, najbolji prijatelj, ponos, podrška. I tako već četiri godine. Tu su i roditelji. Svi su došli da me sačekaju i zajedno sedamo u kola. Sedim na svom starom mestu, kola mirišu baš onako kako se sećam, a šolje za kafu su na svojim mestima. Vezujem se na zadnjem sedištu i kiša ne prestaje da pade. Svi znakovi pokazuju da se zaista nalazim u Norveškoj.
Odlični putevi, tuneli i kružni tokovi. Tabla Stathelle. Kako se približavamo kući polako počinjem da raspoznajem ulice, kuće i dvorišta. Drvene kuće na dva sprata u raznim bojama, prostrane terase i velika dvorišta. Pokošeni travnjaci i uredni drvoredi. Toliko karakterističnih stvari koje čine svakodnevicu, a koje ranije nisam ni primećivala. Odjednom mi je sve toliko drago. Ulazimo u kuču. Miris drvenarije i toplina doma. Stari hol sa novim nameštajem i ista ona škripa stepenica dok se penjem na sprat. Kuhinja, dnevna soba, trpezarija. Sve je na svom mestu. Moja soba, sto, terasa..
God natt og god morgen. Jedno laku noć i jedno dobro jutro za novi dan. Jutarnja filter kafa, domaći integralni hleb, džem od jagoda i dnevna štampa. Jedan običan početak dana. Ali nijedan dan ovde meni nije običan. Svaki je poseban. Svaki je lep jer sam sad ponovo kod kuće.
Najlepše severne pozdrave ti šaljem,
Staša
Autorka je Staša Stojkov.
Fotografija je odavde.
Dragi moj prijatelju,
Nisam sigurna na kom tačno jeziku pišem. Na kom razmišljam. Misli mi se vrte po glavi neverovatnom brzinom, slike se smenjuju. Osmeh ne silazi sa lica. Upijam sve što me okružuje, mirise, boje, ukuse. Sve je tako poznato, a doživljaji, pak potpuno novi. Došla sam ovamo posle četiri godine. Ne, nisam došla. Vratila sam se.
Pre tačno četiri godine napustila sam zemlju u kojoj sam mislila da sam samo gost godinu dana. Ponela sam sa sobom 20 kilograma prtljaga i previše uspomena, likova, sećanja i osećanja pažljivo spakovanih negde duboko u meni. Nisam želela da mi to iko ikada oduzme. Sada kada ponovo sedim u ovoj istoj kožnoj fotelji u kojoj sam sedela pre četiri godine i gledam ovaj isti fjord i ova ista brda u daljini, pokušavam da složim sve utiske i emocije koje me obuzimaju od trenutka kada je kapetan u avionu oglasio slećemo. Sada u stvari shvatam ono najvažnije. Ja ovde nisam u poseti. Ja sam se vratila kući. Norveška jeste i uvek će biti moj drugi dom.
"Postoji milion gradova u koje možeš odlaziti, ali samo u jedan možeš da se vraćaš." Lepo je ovo rekao Balaševič, ali uz dužno poštovanje, moram da kažem da postoje izuzeci. Ja imam dva grada, dve kuće, dva doma, dve sestre, dva maternja jezika (a nisam iz bilingvalnog braka). Razmena srednjoškolaca mi je to omogućila i to će uvek biti deo mene.
Misli me opet vraćaju u avion. Wizzair, let 4225 za Norvešku. Datum: 3.7.2013. Čitam knjigu na norveškom. Čovek pored mene obraća mi se na engleskom jer nije siguran da li razumem srpski. Pita me koliko ima sati. Osam i petnaest, odgovaram mu ja na srpskom. Za manje od sat vremena slećemo. Vraćam se svojoj knjizi. Nestrpljenje raste. Konačno, aerodrom. Carinik vidi srpski pasoš i obraća mi se na engleskom. Ja mu odgovaram na norveškom. Zbunjen je. Objašnjavam mu da sam pre četiri godine živela u ovoj zemlji, završila drugi razred srednje škole, a onda se vratila u Srbiju. Osmehuje se i želi mi prijatan boravak. I ja se osmehujem. Tačnije, ja ne prestajem da se smejem od trenutka kada sam ušla u avion u Beogradu. A onda sledi šok. Poznato lice na izlasku. Plava devojka sa osmehom preko celog lica mi trči u susret. Grli me i govori nešto, ali ja ne mogu ništa da čujem. Sve mi je toliko nestvarno. To je moja sestra. Ima plave oči i plavu kosu i svetao ten. Ne ličimo uopšte. NIsmo ni u krvnom srodstvu. Ali to ništa ne menja. Zove se Siri i ona je moja mlađa sestra, najbolji prijatelj, ponos, podrška. I tako već četiri godine. Tu su i roditelji. Svi su došli da me sačekaju i zajedno sedamo u kola. Sedim na svom starom mestu, kola mirišu baš onako kako se sećam, a šolje za kafu su na svojim mestima. Vezujem se na zadnjem sedištu i kiša ne prestaje da pade. Svi znakovi pokazuju da se zaista nalazim u Norveškoj.
Odlični putevi, tuneli i kružni tokovi. Tabla Stathelle. Kako se približavamo kući polako počinjem da raspoznajem ulice, kuće i dvorišta. Drvene kuće na dva sprata u raznim bojama, prostrane terase i velika dvorišta. Pokošeni travnjaci i uredni drvoredi. Toliko karakterističnih stvari koje čine svakodnevicu, a koje ranije nisam ni primećivala. Odjednom mi je sve toliko drago. Ulazimo u kuču. Miris drvenarije i toplina doma. Stari hol sa novim nameštajem i ista ona škripa stepenica dok se penjem na sprat. Kuhinja, dnevna soba, trpezarija. Sve je na svom mestu. Moja soba, sto, terasa..
God natt og god morning. Jedno laku noć i jedno dobro jutro za novi dan. Jutarnja filter kafa, domaći integralni hleb, džem od jagoda i dnevna štampa. Jedan običan početak dana. Ali nijedan dan ovde meni nije običan. Svaki je poseban. Svaki je lep jer sam sad ponovo kod kuće.