Mingl kutak arhiva

Dovoljno je neba

Dovoljno je neba

Ima nešto sa tim jezerom, koliko mogu da razaberem, nešto lično. Ne mislim na nekakvo čudovište koje menja lice tokom godišnjih doba, već, nešto više zanosno, navrelo iz same dubine-neko krivilo pijanog koraka. Tek mi je treći sumrak dočekan tu, a već se, prilično neosetno, neosetljivo, zaodevam u um kojim ta voda vlada, kao nikad opisan tiranin.

Nema tu ničeg ljudožderskog, već taman toliko, da u dovoljno vremena navre cela duša, neprekidno smrknuta, poput slučaja za žaljenje. Voda me je utukla, i gledajući treći zalazak Sunca, na četvrtoj kamenoj ploči, veličanstveno sam ostala zadivljena, kao da šta god da se desi ne bi bilo dovoljno da me pokrene iz sveta koji definitivno pripada lepom. Omazana fasada presekle reke, uz suštu krepskost, nikad ne bi odala ono što o sebi stvarno misli. Pitam se, uz svu radost i bučnost, kolika bi bila slatkorečivost kada bi to jezero moglo da govori u svoje ime za uviđanje života. Kako bi ono volelo sebe, da može! A, koliko samoljublja, toliko i neverice - ko kaže da i ono ne voli? Verovatno, jedino, uz prisustvo drugih, ili onih prvih, priznaje svoje čudne stavove, koji su sav taj čudan svet oko same nadmoćnosti, pretvorili u jedinstvo. „Nije li velika umetnost ljubav prema miru“, zaglibila sam duboko osećajući se kao deo neba. Krasne li osetljivosti, tananije nego dalje misli. Izvestan je, jezero, plod kao slikareva vatra u ateljeu.

Možda za procenu kritičara nula, kao sama voda još manja od nule, ali kao domaćin i divota u prevelikom izobilju što cveća, što životinja, što-sećanja: lice idealizovano, milo, nevino sa krajnjim izrazom anđela. Upravo zato što je stvarno biljantno, bez i jednog zida između oka i neba, sem tog mosta kao luka za trenutak nepažnje, neka se figura traži u radovima izvajane vode, kao naličje nečijeg kaputa, prevrnuto-neizmerna čudesa u pomoći odgonetanja prošlosti. Atmosfera prisna i, na kraju krajeva, ako dopustim sebi i sitne nebuloze, valjan motiv za sasvim privatnu kolekciju jednotrenutnih fotografija. Možda iz ovih svakodnevnih poseta neću izvući mnogo, i to što sedim tu kao vaška prilepljena uz travu, prirodno i dalje čulim uši ne bih li načula šta to zvuči tako negovano kao minut dok mala stiže veliku oko dvanaestice. Patkama, kao već poznato lice, lakše izmamim i koji pogled, ali onim daljim uličnim svetiljkama, ni toliko. Dajem se u trk kad iznad glave ugledam neku pticu što mi se smeška u prazno sa žice za struju, a onda bežim do pruge. I tu, u senci očajničkih čežnji nakupljenih u ovoj malenoj duši, odlutam dok suze peku lice, neobjašnjivo, jer slutim da se prirodno na kraju, tamo negde dalje, kraj neke kuće u broju četrdeset pet, daje u trk i neko drugi. Naučila sam ono što, razume se, nauči i ludak: postoji i dobih ljudi na ovom svetu, i onih naših vrednih čekanja.

Da li se tu vodio neki nebeski dvoboj kad je svaki sumrak crven, ne znam, ali da će nas svaki novi zbližiti, to postaje izvesno, slobodnog otiska i završenog vrtloga. Karneval od deset pataka seče vodu u V formacijama, kao slični im golubovi na nebu. Osveštalo ih je rađanje dana čistim mirom- i baš sve zato zaokupi nadahnuti pomen svog nadzemnog imetka, kad se nađemo oči u talas sa prijateljem, pa sve što nas snađe doguramo do kraja, zajedno, i živimo...

 

 

Autorka je Tamara Jovanov

Najnovije