Razmislite koliko ste puta u životu pomislili da ste sami, izgubljeni i da vam ništa ne ide od ruke. Pomislite na sve one duge i dosadne kiše, dane bez sunca, suze na rastanku, svađe, nemire, teške reči i kajanje. Razmislite o vremenu koje ste uzalud potrošili, i o sreći koju ste sebi uskratili. Ako ste se setili bar jednog takvog trenutka onda ćete se u nastavku čitanja ove priče osetiti postiđeno. Postaćete svesni svih onih stvari koje uzimate zdravo za gotovo.
U Plavoj kući u predgrađu Meksiko Sitija, jedna šestogodišnja devojčica je 1913. godine morala mirno da leži u svojoj postelji, iako je trpela ogromne bolove. Kada se konačno izborila sa bolešću, njene muke nisu bile gotove. Devojčica je imala jednu kraću nogu i neki novi pogled na svet.
Savremena psihologija poznaje više odbrambenih mehanizama pomoću kojih ljudi izlaze na kraj sa svojim bolom. Neki od ovih primarnih psihičkih radnji pomogao je maloj Fridi da istraje u svojoj želji da, iako hroma, bude veštija od druge dece. U gradu u kom sunce uvek sija, zasjalo je još jedno – taj sjaj ogledao se u pokretima i postupcima ove neobično snažne devojčice, koju neće napustiti ni tokom svih njenih nevolja.
Godine 1925. osamnaestogodišnja Frida Kalo šeta ulicama Meksiko Sitija u potrazi za talismanom koji donosi sreću. Nakon uspešno obavljene potrage, seda u drveni autobus i kreće kući. Dolazi do sudara između autobusa i tramvaja - metalna šipka probila je Fridin stomak i izašla na drugu stranu, kraća noga je polomljena na jedanaest mesta, stopalo potpuno smrvljeno,kičma presečena na tri dela, a karlica zdrobljena. Bog, sreća, talisman ili u šta god želite da poverujete, spašava joj život.
Njen oporavak trajao je mesecima tokom kojih je od glave do pete bila zarobljena u gipsu. Te duge i tužne trenutke preživljavala je tako što je slikala, jedinu stvar koju je u ogledalu mogla da vidi iz položaja u kom je ležala- sebe. Nadljudskim naporima i nakon više od trideset operacija, Frida je uspela da prohoda. Ali onima koji umeju da lete, stopala i nisu potrebna.
Frida je rekla da su je u životu su zadesile dve velike nesreće- "prva je tramvaj, a druga Dijego i on je daleko gori." Ovaj princ meksičkog slikarstva bio je dvadeset godina stariji od Fride. Njegov porok bile su žene.
Savremene studije dokazuju da su pametni mučkarci verniji, ali izgleda da pamet nije dovoljna da bi se osvojilo žensko srce. Svaka žena želi muškarca kog će baš ona upseti da promeni, svaki muškarac želi ženu koja nema potrebu da ga menja. Negde na raskrsnici, jedna takva žena i jedan takav muškarac shvate da ta prava osoba nikad nije neko ko odgovara našim unapred postavljenim pravilima. U životu svakog od nas postoji jedna Frida i jedan Dijego, ali se svi nadamo da će naša priča biti daleko manje komplikovana od njihove.
Frida se, ipak ostvarila kao supruga, ali ne i kao majka. Njeno telo bilo je previše izmučeno. Osam dana pre svoje smrti, završila je sa slikom ,,Živeo život’’. Žena kojoj život nikada nije podario mir i utehu, ipak ga je slavila. Ja mislim da je to najhrabrija stvar koju iko može da uradi.
Ljubav, zdravlje, prijatelje, mir, porodicu i život svakodnevno uzimamo zdravo za gotovo. Priče kao ova su tu da nam pokažu koliko je ovaj svet lepo mesto za koje vredi živeti i za koje se treba boriti. Zapamtite: "Svako od vas ima srce veličine Arizone, ali ni približno toliko suvo."
Viva la vida!
Autorka teksta je: Katarina Pavlović
Sliku smo našli ovde.