Dragi Deda Mraze,
Izvini što kasnim sa svojim pismom. Računajući neke sisteme vrednosti, mogu ti reći da nisam bila najbolje dete prošle godine. Ali, morala sam da ti pišem, znam da ćeš naći vremena da pročitaš ovo. Prvenstveno, moraš znati da imam dvadeset godina i da sam student. Živim u Srbiji, u Beogradu od dela očeve penzije i studentskog kredita koji dobijam. Živim u studentskom domu. Studiram češki jezik, a žarko želim da odem iz Srbije i studiram ekonomiju u Evropi. Ne krivi me za to, nisam kriva ja. Spisak mojih želja je prepun nekih negacija, ali ne zameri mi to. Danas, 14. januara, morala sam ti napišem ovo pismo.
Ne želim. Ne želim da živim u zemlji u kojoj para vrti gde burgija neće. Ne želim da živim u državi u kojoj sam određena svojom stranačkom (ne)opredeljenošću. Ne želim da živim u državi gde se zapošljavaju samo mladi koji se učlane u vladajuće stranke iako nisu dovoljno kompetentni za određene poslove. Ne želim da živim uSrbiji u kojoj mladi ne vide dalje od svog nosa, gde se još čuva ponos Miloša Obilića i ne daju se šanse novom iskustvu. Ne želim da živim u državi koju vode osobe bez poznavanja osnovne kulture i pravopisa. Nismo svi diplomirali na katedri za srpski jezik, ali osnove se moraju usvojiti. Ne želim da živim u Srbiji koja je postala sinonim za nasilje. Ne želim da živim u Srbiji u kojoj su studenti zadnja rupa na svirali, a možda si čitao kako su prošle godine brucoši prošli sa kreditom. Uz to, poskupela je menza i poskupeo je dom, čamimo čekajući da prevoz ponovo poskupi. Ne želim da živim u državi u kojoj su u blato bačeni svi sistemi vrednosti, a želim da verujem da smo ih nekada imali i čvrsto ih poštovali. Ne želim da se pridružim masi koja hrli ka svemu onom o čemu je Orvel pisao u svom delu „1984“. Ne želim da zauzmem konačni stav: „Kad jednom odem, nikada se neću vratiti“. Ne želim. Ali sve što se ovde odvija me tera na to. I ljudi kažu da je najlakše pobeći. Slažem se, ali zašto bih ja ostala da se borim sa vetrenjačama i prođem kao i mnogi, poražena, sama i bez osnovnih prihoda za iole funkcionalan život? Ostala bih, u državi u kojoj to ima smisla.
Trenutno, dragi Deda Mraze, poželi mi stipendiju i pošalji kofere. A, Deda Mraze, upali negde gore sveću za Srbiju, za sve potencijale koje ima i za sve ono što može da bude. Poželi svake ponoći da ova država ugleda svetlost na kraju tunela i spasi sebe bede koja je, u bliskoj budućnosti, čeka.
Deda Mraze, ne zaboravi da sačuvaš ovo pismo. Čitaj ga svakog 31. decembra i pitaj se gde sam i šta radim. Budi optimista i stremi ka boljoj državi u koju ću hteti i moći da se vratim sa osmehom.
P.S. Pročitaj Orvela.
S apsolutnim revoltom u glavi,
Milka
Autorka je Milka Kovačević.