Marjan Cvetković je aktivista već duže od decenije. Svoje iskustvo u oblasti omladinske politike gradio je kao učesnik raznih programa, edukator, trener, aktivista Otvorenog kluba Niš i vođa najvećeg volonterskog tima u Srbiji – volontera Nišvil džez festivala. Za svoje niške volontere on je Doca – apsolvent medicine, neumoran u naporima da organizuje, realizuje i motiviše; primer pravog lidera - onaj koji se prvi prihvata posla i poslednji ide na spavanje.
Marjan je čovek nesvakidašnje energije i hrabrosti da tu energiju usmerava na stvari u koje veruje. Nedavno se prihvatio još jedne odgovornosti – predsedavanja Krovnom organizacijom mladih Srbije (KOMS), najvišeg predstavničkog tela mladih u našoj zemlji.
Docu smo pitali šta ima da kaže o mladima, aktivizmu, ćutanju, (ne)profesionalizmu, odgovornosti, inicijativi i mestu pojedinca u društvu. Čitajte i hvatajte beleške!
Ko su mladi u Srbiji – neozbiljni klinci, pametna deca i dobri đaci, volonteri, večiti studenti, odgovorni i aktivni ljudi ili oni koji pakuju kofere i odlaze?
Svi pomenuti koji pripadaju uzrastu od 15 do 30 godina, svako od njih zaslužuje podršku na svoj način i za svakog od njih moramo pokazati brigu i stvarati sistem koji će da ih zaštiti.
Kojim se putevima i stranputicama kreće omladinski aktivizam kod nas?
Situacija je svakako bolja nego li ranijih godina. Ima više dijaloga između aktera omladinske politike, ali nedostaje omladinska solidarnost, stabilnost i veća mogućnost za aktivno uključivanje mladih.
Poznato je da umeš da istupiš bučno i bez dlake na jeziku onda kada vidiš da su zakon ili nečija prava povređena. Da li si nekada zbog toga trpeo posledice?
Mladi ljudi danas moraju biti hrabriji. Odgovornost svakog od nas je da reaguje kada uoči problem, to se zove civilna hrabrost. Nisam trpeo značajnije posledice jer nisam odustajao od svog cilja, od promocije vrednosti i pravde. Upornost i jasno prikazivanje problema, uz istovremeno argumentovano predlaganje rešenja i preuzimanje odgovornosti mora da da rezultat. Važno je ne posustati, ako uđeš u priču moraš do kraja. Puno je odricanja, ali sve ono što je pravo nađe svoj put i posle postaneš čak saradnik najvećih kritičara. Umem sebi često da kažem „U početku si obično budala, tek kasnije postaješ heroj. Samo polako, sve je lako.”
Kakav je osećaj biti na čelu, po oceni KOMS-a, najboljeg omladinskog projekta u 2013. godini – volonterskog tima Nišvil Džez Festivala?
Zadovoljstvo je kada mladi prepoznaju ideju i krenu da je prate, a pritom budu graditelji jedne velike priče. To je samo dokaz da je mlade moguće motivisati i usmeriti njihovu energiju i na doprinos zajednici i na lični rast i razvoj. Volontiranje na festivalu je postalo fenomen mladosti i kulturne edukacije. Biću još zadovoljniji kada u tim mladim ljudima vidim i lidere našeg društva. Iskreno verujem da će tako i biti.
Postoje primeri da ljudi u Srbiji osnivaju organizacije sa osnovnim ciljem da se samozaposle kroz pisanje i realizaciju projekata. Kako takvih slučajeva ima puno, neprofesionalnost nije retka pojava.
Takve organizacije ne mogu da opstanu i one ne daju rezultate. I na tom polju je situacija bolja, sve više se radi na procesu profesionalizacije omladinskih radnika/radnica i akreditovanju organizacija za sprovođenje omladinskog rada. Dobro je da ta priča dobije i institucionalnu podršku. Što se tiče aktivizma, organizacije civilnog društva i donatori moraju biti obazrivi sa nametanjem tema. Moraju se birati teme koje su aktuelne i interesantne, na taj način se mogu motivisati mladi da budu aktivni, kasnije će oni lakše preuzeti odgovornost i za druge teme.
Koja je tvoja vizija srpskog društva? Kako i gde vidiš sebe u tom društvu?
Proces umrežavanja i partnerstva je jedini spas i beg od višegodišnje izolacije. Voleo bih da vidim naše društvo kao društvo jednakih mogućnosti uz ravnomerni razvoj svih delova naše zemlje, kao bezbednije i sigurnije okruženje za svakog mladog čoveka. I kao pojedinac i kao predsednik KOMS-a, ja sam pre svega aktivista i omladinski radnik, koji će težiti stvaranju tima, uspostavljanju partnerstva i borbi za bolji položaj mladih.
Šta misliš o izreci „Ćuti i gledaj svoja posla“?
Svaki posao je naš posao, ono što se dešava u društvu mora da se tiče svakog pojedinca. Aktiviraj sva svoja čula, prepoznaj problem, predloži rešenje, preduzmi inicijativu. To je moj predlog svakom mladom čoveku, svakom građaninu/građanki.
Razgovarala: Jovana Georgievski