O domu

Ljudi često govoreći o svom životu pričaju o domu. O zemlji iz koje su potekli, svim njenim lepotama, srdačnosti i plemenitosti sugrađana, o mestu u kom su rođeni, o kući u kojoj su odrasli, boji njenih zidova, mirisu koji ih podseća, onoj jednoj pukotini na plafonu koju su gledali svako veče pre nego što bi odlutali sanjajući, sitnicama koje pokreću uspomene i kotrljaju ih niz obraze, i u svom tom detaljnom i jasnom opisivanju zaboravljaju najbitnije.

Dom.

To su ljudi. Mali, veliki, beli, crni, žuti, zeleni, plavi, debeli, mršavi, lepi i ružni. Njihova srca koja su nas progutala, ugrejala, zaštitila, prisvojila, takve kakvi jesmo, u potpunosti.

On nije mesto, on je snažan zagrljaj kada se ponovo vidite, osmeh koji prepoznajete iz daleka, razumevanje koje ste dobili nakon najveće napravljene gluposti, podrška koja je uvek bila prisutna, čak i kada je možda niste zaslužili, sigurnost koja nam je svima toliko potrebna.

Biti voljen. To je dom. Njega niko ne može urušiti, uništiti i izbrisati, on odoleva vremenu. On je sestra, brat, majka, otac, najbolji prijatelj, ljubav života.