Mingl kutak arhiva

Kuda plovi ovaj brod? // Ja u Kembridžu!

Kuda plovi ovaj brod? // Ja u Kembridžu!


Nedavno sam bio u prilici da posetim Britaniju, veliku zemlju u svakom smislu, tačnije Kembridž i London. Razlog posete bila je konferencija studenata psihologije. U Srbiju sam se vratio pre desetak dana ali sam i dalje pod uticajem neke vrste kulturnog šoka u vezi onoga što sam tamo video, ali i doživeo. Ono što me je oduševilo u vezi ove zemlje nije samo način njihovog zivota, već sve ono što ta zemlja ima da ponudi u mnogo širem smislu.

Pre nego što budete nastavili da čitate ovaj tekst imajte na umu da ovo nije putopis, ispovest, želja za hvalisanjem na bilo koji način, već moj lični osvrt na sve viđeno i doživljeno. Pretpostavljam da u ovom trenutku misao u vašoj glavi izgleda ovako nekako: “Pih, jos jedan kritičar. Kad bi manje pričao, a više radio ne bi imao toliko vremena da kritikuje i pametuje”.

Dragi čitaoče i čitateljko, ne brini se, ovde nije o tome reč.

Ja i te kako radim na tome da promenim na bolje društvo u kojem živim, u skladu sa svojim mogućnostima, a ovaj tekst pišem u želji da u tebi probudim nesto čemu nas škole nisu naučile, a to je spremnost da kritički razumemo određenu temu ili što bi Britanci rekli “thinking outside of the box”. To ne znači kritikovanje svega i svačega, već nalaženje validnih argumenata, kako onih ‘za’ tako i onih ‘protiv’. No, da se vratim na ono o čemu sam želeo da pišem.

Verovali ili ne, inspiraciju za ovo sam našao u britanskom toaletu, tačnije u poruci koju sam tamo video, a koja je glasila: “Please leave the toilet as you would love to find it”. To me je podstaklo na razmišljanje. Kako bi izgledalo naše društvo da se građani rukovode parolom: “Please live the SOCIETY as you would love to find it”. Da li brinemo o održivosti našeg društva, zemlje pa i planete (da li razmišljamo o tome šta ćemo ostaviti budućim generacijama: koje resurse i koje probleme?) a sa druge strane kako bi izgledao naš zivot ukoliko bismo promenili par sitnica u njemu, koje malo koštaju a puno vrede, kao što su to Britanci uradili? Da li bi to unapredilo naše živote? Da li bi nas učinilo boljim ljudima? U želji da odgovorim na ova pitanja opisaću vam kako je izgledao jedan dan proveden u Kembridžu.

Nakon xy sati puta stigao sam u Kembridž, na recepciju hostela (studentski dom koji preko leta radi kao hostel) gde me je dočekao ljubazni gospodin koji me je, nakon što mi je dao ključ od sobe, pitao da li znam sam da pronadjem istu. Rekao sam da ne i očekivao da će mi on samo objasniti kako da dođem do sobe koja se nalazi u drugoj zgradi i koju je inače malo teže naći. Ali ne! Čovek je zatvorio recepciju i ljubazno me odveo skoro do same sobe. Iskreno, to je za mene bio šok, u pozitivnom smislu, naravno. Imao sam prilike da boravim u raznim hotelima i hostelima u različitim evropskim zemljama, koji su bili daleko luksuzniji, ali ni u jednom od njih osoblje nije bilo u toj meri ljubazno. Naredno iznenađenje mi je priredila radnica u prodavnici koja je me je nakon što sam došao na red najpre pitala kako sam, da bi mi pri odlasku iz radnje poželela lep dan. Koliko puta se vama to desilo u Srbiji? Meni nijednom. Ovakvih primera ima jos puno: ljubazni građani na ulici koji su spremni da vam pomognu da nađete lokaciju koju tražite (posebnu pažnju su mi privukli stariji Britanci/Britanke koji su postavili štandove na prometnim mestima u gradu gde, na volonterskoj bazi, pomažu turistima deleći im mape i savete), rodna ravnopravnost u pravom smislu te reči (skoro svaki drugi vozač autobusa je žena što se kod nas daleko ređe sreće), međusobno poštovanje i razumevanje (čekajući autobus primetio sam da na istoj klupi sede Britanka, Kineskinja i Afroamerikanac. Nije svakidašnji prizor, zar ne?).

Ako sve ovo stavimo na stranu, postoji jedna stvar koja mi je posebno privukla pažnju i koja je u meni probudila ambivalentna osećanja. Reč je o izgledu njihovih fakulteta (koledža) i studentskih domova, koji je, po mom mišljenju, najbolji pokazatelj toga koji prioritet je dat obrazovanju u nekoj zemlji i koliko je država spremna da ulaže u svoje akademske građane koji su sadašnjost, a ne budućnost kao što se često govori. Da ne bih bespotrebno trošio reči oko opisa, pogledajte ovu sliku:

To što vidite je jednokrevetna studentska soba (izvinite ako deluje mutno). Verujem da većina vas zna kako izgleda prosečna soba u srpskim domovima. Ako ne znate, potražite na internetu uz napomenu da je to što budete pronašli u većini slučajeva daleko od realnosti. Umesto toga želim da postavim nekoliko pitanja sebi, vama, onima koji donose odluke u našoj zemlji ili su ih ranije donosili?

Da li je moguće da postoji ovolika razlika u studentskim standardima?
Da li je moguće da studentski domovi u Srbiji, opet ponavljam u većini slučajeva, izgledaju isto onako kao što su izgledali pre 50 godina kada su i sagrađeni?
Zbog čega su u Srbiji studenti kategorija o kojoj se najmanje razmišlja, a toliko želimo da naše društvo bude puno fakultetski obrazovanih građana?

Ne prihvatam odgovor koji se svodi na finansijsku krizu jer ovo nije problem koji je nastao pre godinu, dve već mnogo ranije. Naši roditelji, bake i deke se stalno hvale da se mnogo bolje živelo u doba Tita. Zbog čega u tom periodu deo sredstava nije uložen u renoviranje domova na primer? Da se svake godine ulagalo po malo i to ne samo u studentske domove već u čitav obrazovni sistem, Srbija bi sada u mnogo čemu ličila na Britaniju. Takođe, ne smatram da je dobar argument to da Britanci imaju viši životni standard od nas. Da, to jeste tačno, ali da li je to uzrok svih razlika? Da li odgovor možda leži u tome da Britanci izdvajaju 12% svog godišnjeg budžeta za obrazovanje, dok u Srbiji ta brojka iznosi svega 3%. Dakle, četiri puta manje!

 

Moj skromni osvrt otvara mnogo pitanjai i ne daje odgovore, znam. Razlog je jednostavan- ne postoji jedan odgovor, ali zato postoji jedna poruka koju ste, nadam se, razmeli. Međutim, ako malo dublje razmislite o temama koje su pomenute sada, a opet ne napuštajući kontekst obrazovanja, videćete da je on tek zagrebao površinu ledenog brega, brega koji dugo pluta i koji svake godine postaje sve veći.

Iskreno verujem u to da je naš posao, posao nas srednjoškolaca i studenata, da otkrijemo i otopimo tu santu leda jer ako to mi ne budemo uradili, ko će?
_____
Autor je Miloš Stanković, student treće godine psihologije niškog Filozofskog fakulteta koji je nedavno boravio u Kembridžu povodom učešća na Programu mladih istraživača (Junior Researcher Programme), u organizaciji Evropske federacije udruženja studenata psihologije. Fotografije su njegove. 

Najnovije