Feminizam je za agresivne, (pre)ambiciozne (šta god to značilo), razočarane i sebične žene koje mrze muškarce. Pitajte mlade u srednjim školama i na fakultetima šta misle o feminizmu i nećete otići mnogo dalje od ove zamisli i ostalih izjava sličnih onima iz kampanje Women Against Feminism.
Iako se žustro protivim izjavama ovih žena, ne krivim ih. Pre nego što sam pre nekoliko godina samoinicijativno uzela Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) ruke, nisam razmišljala mnogo drugačije (Simone de Beauvoir). Do tada mi niko nije objasnio šta je to feminizam, za šta se zalažu zastupnici/e feminizma, da feministi mogu biti i muškarci, te kako se ono što svi znamo kao neravnopravnost žena može odraziti na moju životnu putanju. O položaju žena [u okrnjenoj verziji tog pitanja] slušala sam samo tokom 8. marta, a da se nikada nisam zapitala zbog čega moja mama zarađuje manje od mog tate, ili zbog čega muškarci ne koriste porodiljsko bolovanje da provedu neko vreme sa svojom porodicom i prinovom. Sada me ova pitanja dotiču, jer kao feministkinja smatram da, pošto se muškarci i žene ne razlikuju po svojim mentalnim sposobnostima, mogu podjednako dobro da obavljaju sve poslove i da se podjednako dobro staraju o porodici. To je to, najjednostavnije rečeno. Ne mrzim muškarce, niti sam sebična jer želim iste uslove za školovanje i rad kao muškarci.
A, onda je Ema Votson, kao nova UN amabasadorka dobre volje, rekla ono što sam i sama potiskivala u sebi gledajući sa nevericom anti-feminističku kampanju, i malo mi je laknulo.
Odlučila sam da budem feministkinja. Ovo nije bilo komplikovano. Ali moje skorašnje istraživanje mi je pokazalo da je feminizam postala nepopularna reč. Žene biraju da se ne identifikuju kao feministkinje. Naime, one ovo vide kao: previše jako, previše agresivno, protiv muškaraca, neatraktivno.
Smatram ispravnim da budem plaćena podjednako kao i moje muške kolege. Smatram ispravnim da sama odlučujem o svom telu. Smatram ispravnim da žene budu uključene u donošenje političkih mera i odluka koje utiču na moj život. Smatram ispravnim da u društvu budem poštovana podjednako kao muškarci.
Laknulo mi je, jer se nadam da će masa od nekoliko miliona obožavatelja i obožavateljki, obratiti pažnju na poruku koju je Ema prenela u svom govoru u sedištu Ujedinjenih nacija. Jedna od njih jeste da je jedan od početnih i najbitnijih ciljeva kome bi trebalo da težimo promena načina razmišljanja o borbi za prava žena kao isključivo ženskom problemu.Kao i ostala društvena pitanja, i ovo se tiče muškaraca i žena, te mi je teško da razumem kada mi neko kaže da ih feminizam ne zanima. Ono što razumem jeste da tokom školovanja ne bivamo dobro potkovani za građanski život, pa se politička apatija o kojoj se vergla samo tokom izbora još više primećuje kod pitanja koja nisu često na dnevnom redu Dnevnika u osam. Zbog toga sam zahvalna Emi. [Kako klišea nikad dosta,] ako makar jedna osoba počne da preispituje svoju okolinu i feminizam zbog Eminog nastupa, on će poslužiti svojoj svrsi.
Autorka je Marija Gavrilov, studentkinja završne godine sociologije novosadskog Filozofskog fakulteta.
Fotografija je odavde.