Kratki prsti našeg identiteta

Već dugo me fasciniraju ljudi koji imaju hobi, pozitivne navike i autentični osećaj za situacije kroz koje prolaze. Zamišljam kako nas ta različitost krasi i čini bogatim. Ona je retka. Teško primetna. Stidljiva i često nedovoljno podržana. Ponekad naiđe na divljenje, što nas motiviše na duge staze. Da, reč je o samorefleksiji. Možemo je ispoljavati na različite načine. Kroz kreativan rad, pisanje dnevnika, komentarisanje dnevne štampe ili praćenje aktivnosti omiljenog benda. Prostor u kojem smo slobodni, prostor u kojem pričamo sami sa sobom. Prostor u kojem ćemo upoznati sebe, deliti ličnost i podržavati novog sebe.

Lični procesi su najjači za naš razvoj, kod njih ne postoji opcija u kojoj se ne razvijamo. Oni su prosto napredni. Pisanje dnevnika je odličan dokaz na koji način unapređujemo naša shvatanja. Prostor u kojem komuniciramo sa sobom, iskreno, komentarišući dnevne obaveze, druženja, ljude i osećanja. Poruke koje samo mi čitamo, a koje nam tako puno znače jer oslobađamo svoje razmišljanje na tu temu. Kad jednom počnete da uživate u slobodi svojih refleksija, tada postajete ispunjeni. Priča se kruniše dokazima na koje uvek možete da se vratite, kada okrenete dnevnik na stranice od pre par godina.

Svi dani su nam ispunjeni, puni su ljudi, obaveza, tenzije, pritiska, nezadovoljnih i razočaranih priča. One takođe mogu da imaju pozitivan efekat na našu refleksiju, ako je ispričamo sebi. Kada je ispričamo ona postaje deo našeg iskustva i to se zove učenje bez grešaka. Učenje iz priče, sredine, događaja, informacija oko nas. Učenje iz tuđeg, nama prisvojenog iskustva. Al' to je samo sitnica. Postoji puno repova samorefleksije. Svako sledeće otkriće našeg napretka biće posebno zadovoljstvo.

Bežanje u planiranje, ideje, inicijative, jeste još jedan podsticajan prostor. Kreativnost nas tokom celog ciklusa planiranja i realizacije prati, jer je ona mogućnost - širina koja nema granica.

I onda se zamislite, koliko nam malo fali da uspostavimo jednu sitnicu, koja će bitno promeniti identitet naše omladine, identitet našeg razvoja, kada bi kreativni rad sa decom i mladima postavili na bitniju lestvicu, kada bi pisanje dnevnika uveli kao kulturnu odliku našeg razvoja. Moguće je, i to veoma lako, samo je potrebna inicijativa čelnih ljudi. Potrebna je dubina u kreativnim idejama.

Spomenar je u osnovnoj školi bila veoma kul stvar. Svi su se upisivali i odgovarali na razna kreativna pitanja. Trudili smo se da budemo duhoviti, drugačiji, specifičniji. Onaj koji iskače iz mase, uvek je ubirao simpatije i zauzimao posebnu lestvicu u društvu. Biti drugačiji je kul, uvek je bilo tako. A onda su nas pokosile forme, formulari, kontrolni zadaci sa jednim punim tačnim odgovorom. Kavez za lični prostor, kavez za ispoljavanje emocija, osećanja, reči. Ne postoje pogrešne reči, to je glupost.

Identitet zajednice možemo da gradimo kroz kreativne prste, kroz pričljive i radoznale pitalice, kroz istraživanje našeg interesovanja. Prostora za to ima dovoljno. Prostor je uvek prazan i uvek je oko nas, samo treba da pronađemo sebe i krenemo da živimo život onako kako na njega i gledamo.

Neka te inspirišu ljudi. Različiti ljudi. Skupi što više različitih priča, srećnih i tužnih, površnih i dubokih, ludih, nebuloznih, smešnih, strašnih. Nasmej se, zaplači, pokreni se, skoči, oseti život i reflektuj sve to na način koji ti najviše prija, a onda nastavi da inspirišeš ljude onako, kako samo ti to znaš, jer si jedinka koja nas čini bogatim.


Autor je Nemanja Obradović.