Od 2. jula knjižare su bogatije za još jednu knjigu u izdanju Presinga, autorski prvenac Milice Nikolić (1994) pod nazivom Bez granica. To je roman koji govori o ,,zabranjenoj“ ljubavi između devetnaestogodišnjakinje i dosta starijeg muškarca. Naša draga dopisnica iz Leskovca, Ana Zdravković, je razovarala sa autorkom i primetila da je reč o svestranoj, neverovatno pozitivnoj mladoj osobi koja dokazuje da nije teško imati bogat i dinamičan život, ako sebi ne postavljamo granice.
Kako si došla na ideju da napišeš roman na ovakvu temu? Šta te je motivisalo? -Takvih priča ima u svakodnevnom životu, došla sam na ideju dok sam se vraćala sa fakulteta sa koleginicom. Pitala me je: ,,Kako ćeš?“, a ja sam samo rekla: ,,Videćeš“.
Pomenula si fakultet. Šta si upisala? -Upisala sam srpski jezik i književnost u Nišu, dala nekoliko ispita, ali sam shvatila da me to ograničava, mrzelo me je da učim. Volim što sam to upisala, ali je moja ljubav ipak gluma, planiram da konkurišem na FDU, i na dramaturgiji i na glumi, pa gde uspem.
Da li se već baviš glumom? Šta te još interesuje? -Već godinu dana aktivno, na fejsbuku sam videla da je jedan od mojih omiljenih glumaca Branislav Lečić otvorio Lekart, otišla na audiciju i videla da je to ono što želim. Još ranije sam glumila amaterski, neke predstave sam sama pisala. U Lekartu sam se afirmisala, dobila diplomu, scena koju sam radila sa kolegom bila je jedna od najboljih, samo što nisam dobila nadimak Mica ubica, zbog uloge. Moram da napomenem da umetnost jeste smisao života, ali nikad ne bih dozvolila da se pogubim u njoj, jer ona nije ceo moj život. Gluma je moja ljubav, pisanje moja strast, a pevanje zadovoljstvo. Sportski sam tip, trenirala sam košarku pune 4 godine, a zatim džudo. Tata me je najpre odveo na karate, ali nisu mogli da me upišu, pa sam otišla na džudo. Pošto sam jedinica, otac je isticao važnost poznavanja tehnika samoodbrane. Borilačke veštine me i dalje privlače i planiram da od sledeće godine ponovo nešto treniram zbog kondicije i nove tehnike. Volim oružje, ali ne da ga koristim, već samo da gledam, takođe motore.
Završila si Ekonomsku školu u Leskovcu. Da li to bio tvoj izbor? -Ekonomsku školu sam upisala po nagovoru roditelja, ali su me dobro društvo i dobra saradnja sa profesorima zadržali tamo 4 godine. Moj drug Nemanja i ja smo osnivači prve dramske sekcije u školi 2012. godine i radili smo prvu predstavu ,,Sveti Sava“, dok smo od druge odustali zbog političke konotacije. Scenario koji sam pisala čuvam i nadam se da ću ga nekad realizovati.
Da se vratimo na roman. Zbog čega baš priča o ljubavi između devojke i zrelog muškarca? -Bože, što ste vi novinari uporni... (smeh). Nije ništa lično doživljeno, ,,zabranjenih“ ljubavi ima hiljadu, znam za neke veze u kojima je razlika u godinama bila velika, doduše muškarac nije bio prijatelj devojčinog oca kao što je to slučaj u knjizi. Jednom me je devojka od 17 pitala za savet, jer joj se dopadao muškarac od 45 godina, ali nisam znala šta da joj kažem. Knjiga je tek prvi deo trilogije. Ima dosta eksplicitnih scena, malo sam se bojala šta će reći prijatelji, familija, a onda sam dobila zeleno svetlo vrsnog čoveka, pedagoga i glumca Lečića. Majka se takođe najpre bojala kako će neko pomisliti da sam ja devojka iz priče, ali se ipak složila. Cilj mi je da knjigom proširim svest ljudi, jer tema nailazi na dosta osuda, bum je, smrt za okolinu, jednostavno želim da dam ljudima primer da nije sve crno-belo, da ima i drugih boja.
Šta misliš o uvreženom stavu da devojke u vezi sa starijim muškarcima zapravo traže očinsku pažnju koju nisu imale i o vezi starija žena-mlađi muškarac? -Već moj primer govori da to nije tačno. U muškarcu nikad nisam tražila zamenu za oca, iako je moj preminuo pre tri godine. Stariji muškarci mogu izgledati atraktivnije, privući neku devojku više od vršnjaka ili mlađih momaka, mada to ne znači da nema i onih koje u takvoj vezi nadoknađuju nedostatak očinske pažnje. Veze starija žena-mlađi muškarac takođe podržavam, naravno, ako neko od njih već nije u braku ili nešto slično.
Kada si se prvi put okušala u pisanju, šta te najlakše motiviše i koliko si dugo radila na ovom romanu? Da li je u planu još neka knjiga sem nastavaka Bez granica? -Pesme pišem od osnovne škole, prozu od srednje. Za poeziju me motiviše ljubav, obavezno mora da me dirne neka osoba da bih napisala pesmu, za dramu i roman volim tabu teme, teme kojima se niko nije bavio. Jako poštujem sva uniformisana lica, padalo mi je na pamet da pišem nešto o policajcima. Učestvovala sam na večerima poezije u Leskovačkom kulturnom centru i u počeku imala tremu, ali su mi Cvetana Radivojević iz LKC-a i pesnik Zoran Jovanović pomogli da je savladam. Roman sam pisala 6 meseci, nekada sam radila par noći zaredom, a onda pravila pauze i od po dve nedelje. Imala sam glavobolje, zaradila dioptriju od gledanja u laptop, ali mi nije smetalo. Hvala Bogu, to što sam htela, uspela sam. Nisam neko ko voli da se hvali, ali ono što poželim i ostvarim. Pre nastavka ovog romana, planiram da završim knjigu Iz perspektive usvojenog deteta, ličnu ispovest, jer su ljudi već veoma zainteresovani za nju.
Verujem da će ovo interesovati sve neafirmisane pisce. Kako si došla do izdavača? -Kada sam krenula u Lekart, Lečić me je uputio na Nikolu Pejakovića, koji drži časove scenarija i kreativnog pisanja. On me je najpre pitao: ,,Šta, ti si već štampala knjigu?“, na šta sam odgovorila da nisam, ali želim. Slala sam mejlove raznim izdavačkim kućama, mogućnost za objavljavanje svuda postoji, ali su šanse zapravo male. Nisam dobijala odgovore, a rukopis ne smete slati drugoj izdavačkoj kući dva do tri meseca nakon što ste ga poslali prvoj. Sasvim slučajno, poslala sam rukopis Presingu, i dobila sam odgovor u roku od dva dana. Saradnja sa njima je zaista odlična.
Reci nam nešto više o Lekartu. -Lekart ima nekoliko programa, npr. gluma i režija koji vodi Lečić sa Dejanom Jankovićem, ples Milan Gromilić, pevanje Jelena Jovović, novinarstvo i Sam svoj PR Nina Radulović-Lečić i Anita Lazić, scenario i kreativno pisanje Nikola Pejaković. Dobrodošli su ljudi od 7 do 77 godina, svi bez granica. Programi se odvijaju vikendom i ima i onih koji su isključivo za decu, audicije se održavaju svake godine, obično u septembru, i to je škola koja vodi ka velikom uspehu. Jedna devojka koja radi u ambasadi je radila monologe sa Lečićem da bi se oslobodila straha od javnih nastupa. Saradnja sa Lečićem mi je donela retku slobodu, kao što on kaže ,,Umetnost je lek“. Možda ne bih bila toliko slobodna da se ne bavim glumom.
Kakve utiske imaš o Beogradu, s obzirom da se čitav program odvijao tamo? -Volim ga zbog slobode koju tamo imam, a u Leskovcu ne, jer se ovde svi poznaju. Beograd je prelep, jedan od najlepših evropskih gradova, iako će mi Leskovac uvek ostati u srcu. Niš ne volim, još kada sam upisala fakultet mi nije odgovarao. U prestonicu sam putovala svakog vikenda i spavala kod prijatelja, a ljudi iz zgrade su me ubrzo zapamtili, počeli da mi se obraćaju sa "Komšinice" i pomažu da ponesem torbe do petog sprata. Zbog ograničenosti koju osećam ovde, likovima u romanu sam dala veliku slobodu.
Šta voliš da čitaš u slobodno vreme i koji su tvoji dalji planovi sem FDU i Iz perspektive usvojenog deteta? -Ništa (smeh). Andrića, posebno Na Drini ćuprija, iako je delo klasično, genijalno je. Takođe Selimovića, a Rabindranat i pesma Čeznem da ti kažem su moj broj 1. Mrzim Anu Karenjinu, ne njen lik, već delo i Ljevina i livadu koju nije mogao da pokosi hiljadu godina (smeh). Volim autobiografska dela, a obožavam Dušana Kovačevića, jer se bavi porodičnim komedijama i slično razmišlja kao ja. Napisala bih jednu tragikomediju. Kako volim da upoznajem ljude, volela bih da učestvujem u Velikom Bratu. Psihologija me jako interesuje, lako procenjujem ljude, a volim i da čujem astrološke prognoze, posebno u vezi ljubavi i zdravlja, iako sam vernik. Jako se bojim smrti i bolesti, ne zbog sebe, već zato što bi drugi patili. Planiram...da smršam, tj. da se vratim na pređašnju masu (smeh), da krenem na borilačke veštine, a kako se od umetnosti ne živi, moguće je da ću raditi nešto, ili upisati još neki kurs, mada sam jezike dosta savladala. Govorim engleski, francuski, španski i grčki. Volim humanitarne akcije, uvek sam otvorena za saradnju, slaba sam na starije osobe i na sve koji ne mogu potpuno sami da se brinu o sebi.
Šta poručuješ mladima? -Kako je u društvu puno poroka, neka im jedan porok bude ljubav, ako već moraju imati nešto što će ih obeležiti. Da budu ambiciozni, ispoljavaju svoju slobodu uvek i svuda, ne tražeći je u drugima i od drugih, nema potrebe da se boje.
Autorka intervjua je Ana Zdravković