Kako je moja prethodna kolumna bila zapravo kritika filma, odnosno društva, ne bih da se ponavljam, pa ću vam ovog puta izneti svoje refleksije na temu problema izražavanja simpatije i nenaklonosti u kontekstu savremene tehnologije (zvuči kao školska lekcija, ali veruj nam da nije i rolaj naniže).
Kao povod za ovaj tekst opet je poslužio jedan od novih filmova - Panama. Izdvojiću samo segment filma koji ćemo iskoristiti kao osnovu za dalje razmatranje. Naime, glavni junak filma ljubomorno prati pokrete i poteze svoje nove devojke u virtuelnom svetu, što na kraju razara njihovu vezu. Kada sam sutradan otišla u školu, sačekala me je najbolja drugarica (tj. njena ispružena ruka u visini mog lica, iz koje u mene zvera telefon, i hiljade piksela koje je tehnologija učinila oku nevidljivim). Poskakivala je, očevidno radosna, uzvikujući “Vidi, vidi!” Neko drugi na ekranu ne bi video ništa što bi moglo da prouzrokuje toliku euforiju, osim crno-bele slike devojke koja okrenuta leđima zamišljeno tone u beskonačnost nebeskih prostranstava na Banovom brdu. Ali, znajući šta bi tamo trebalo da vidim, shvatila sam čemu ushićenje. Drug koji joj se sviđa lajkovao je tu istu sliku na Instagramu. Zagrlila sam je, govoreći joj kako to mora nešto da znači, a onda sam prećutno posumnjala u istinitost svojih reči. Te večeri uhvatila sam sebe kako, videvši pak šta je moja simpatija na nekoj od društvenih mreža lajkovala, kolutam očima. To me je navelo na detaljno preispitivanje. Kako nikoga ne poznajemo niti možemo upoznati bolje od sebe (ukoliko kada kažemo “ja” mislimo na subjektivnog sebe, sa svim manama i vrlinama), pošto naprosto ni sa kim drugim na svetu ne provodimo toliko vremena u toliko raznovrsnih situacija, krenula sam upravo od sebe.
Došla sam do neočekivanih zaključaka analizirajući svoju “istoriju lajkovanja”. Zvučaće vam čudno ako kažem da češće lajkujem stvari ljudima prema kojima imam neutralan stav ili čak negativan, nego ljudima do kojih mi je stalo. Zašto je tako?
Naime, neutralna grupa ljudi je ničija zemlja. Premalo vremena provodimo zajedno da bismo postali prijatelji, ali opet i da bismo uvideli oko kojih tačaka bismo mogli da sukobimo stavove. Lajkovanjem objava ovoj grupi ljudi naši dobri odnosi se održavaju u vidu mirnog mora. Ne možemo dosađivati ljudima sa kojima su naši odnosi ovakvi, niti verujemo da će oni analizirati i/ili ogovarati naš elektronski oblik slaganja sa njihovim stavom.
Što se tiče ljudi sa kojima su moji odnosi u minus zoni, nemam problem da označim kako mi se njihove objave sviđaju, ukoliko su smislene u okvirima mojih načela i osobenosti. Štaviše, ovakav lajk bih mogla prevesti kao: “Možda se nismo dobro shvatali do sada, ali nije sve izgubljeno.” Priznaću vam, bilo je slučajeva kada su moji lajkovi ljudima iz ove grupe bili upućeni sa namerom da im moje ime, prezime i slika osvanu u obaveštenjima, te da osete istu nelagodu kao i ja kada sam, na primer, saznala da me ogovaraju iza leđa. Na ovu činjenicu nisam ponosna, ali je navodim zarad relevantnosti teksta.
Dolazimo do pitanja od krucijalne važnosti, a to je – Zašto ne lajkujem (ili retko lajkujem) objave ljudi do kojih mi je najviše stalo? Odgovor leži u činjenici koju sam vam nerado priznala, tačnije u njenoj suštoj suprotnosti.
Nekada je sramežljivost bila izražavana zarumenjenim obrazima dok se dvoje mladih jure oko plota (ne, ovo nije nostalgično patetisanje za boljim juče, pošto duboko verujem da, dok se ne odreknemo boljeg juče, ne možemo ni videti šta nosi sutra, pa su naša upoređivanja besmislena ukoliko ne izjednačimo veličine u okviru realnog i imaginarnog), a danas se mladi nećkaju oko lajkovanja slike svom dragom/svojoj dragoj, deleći isti strah od odbacivanja i poniženja (što je direktno srazmerno bolu koji pripisujemo tzv. slomljenom srcu) sa svojim prethodnicima.
Na koji onda precizan način tehnologija figuriše u društvenim odnosima?
Neosporivo je da nas otuđuje, ali je to nelogično imajući u vidu njen cilj, koji je premošćavanje jaza među ljudima. Postajemo otuđeni ne iz nedostatka načina da se povežemo sa osobama sa kojima želimo, već iz viška načina da tu želju za konekcijom izrazimo, kao i previše puteva da saznamo poluistine koje nas na ovaj ili onaj način bole.
Koliko ste samo puta otvorili čet sa tom jednom osobom (recimo da je i ta osoba, ukoliko je držala otvoren čet sa vama, mogla dovoljno puta da vidi one tri tačkice i posumnja kako ste mutniji od Dunava), ali nikad niste poslali svoje misli, strahujući od reakcije?
U tome je suština našeg principa lajkovanja. Ne strahujemo od reakcija ljudi koje sami nismo postavili na neki od naših pijedestala. (Obavezno se zapitajte koga ste vi krunisali i zašto!)
Ukoliko je potrebno, promenite svoje idole i/ili ideale.
Promena mišljenja nije krivično delo, već akt koji dokazuje da posedujete stav i niste samo još jedan otpadak vrste. Na kraju krajeva, analogno sa tehnologijom, svi najbolji pronalasci se vremenom ažuriraju.
Lakše nam je da prihvatimo mogućnost da će nas osoba sa kojom se ne slažemo uplesti u negativnu priču sa svojim prijateljima, nego da razmotrimo situaciju u kojoj osoba iz naših snova ne odgovara svom otelovljenju:
Kada sam zakolutala očima na činjenicu da je The Dečko lajkovao slike naizgled i nasluh promiskuitetne mlade gospođice, previdela sam njegove motive. Svakako ne bih volela da, u obrnutoj situaciji, The Dečko prati moja lajkovanja, jer bi, ne znajući moje prave motive, mogao doći do raznih netačnih zaključaka, i to veoma velikog broja njih, što je, kad malo bolje razmislite, prilično zastrašujuće. Ispada da, i pored silnih načina da podelimo dešavanja iz svog života sa svetom, mi biramo da ona najznačajnija prikrijemo i zadržimo za sebe. Slike The Dečka sa raznim osobama ženskog pola koje ja njemu nisam lajkovala, kao i moje slike sa raznim osobama muškog pola koje on meni nije lajkovao, tu su gde jesu, javne, naočigled svetu, obnažene na pozornici kritika što se u vremenu megalomanije ne štede. Ali, slika The Dečka i mene sakrivena je daleko od svega toga, potisnuta na dnu albuma mog mobilnog telefona, na sigurnom. Pre čitanja mog pisanija, možda bi neko pomislio da je razlog tome što ga ne mirišem kao osobu, što ne želim da me vide sa njim, što mi se sviđa neko treći… No, sada je jasno da je The Dečko meni previše vredan ne bi li bio stavljen na procenu zluradim ustima i moja naklonost prema njemu bila merena brojem lajkova, emotikona ili nekog sličnog, a jednako bezvrednog kriterijuma.
Zato, ostavite telefon u tašni sledeći put kada izađete u kafić.
Pogledajte u osobu preko puta vas.
Videćete smešu emotikona, pošto ljudske emocije nikada ne mogu biti izražene jednim i samo jednim izrazom lica, a ostalo ćete već nekako proceniti. Osmeh, suza ili stiker mačke koja lista knjigu mogu biti upotrebljeni od strane bilo čijeg naloga na Fejsbuku, a opet značiti dvaput onoliki broj stvari koliko ljudi ih je upotrebilo da se izrazi.
U tome je sva lepota misli i jezika, kojom isti zna da nam se naruga poput Pitije. Kako ne bi sve ostalo na rečima (iako su i dela samo materijalizovane reči), lajkovala sam sliku The Dečku (ne zato što je lajkovanje jednako sviđanju, već iz društvene i logičke norme da lajkujemo objave ljudi kojima smo privrženi; a i pošto odavno nisam, pa su šanse da neko nešto posumnja zanemarljive), ali sam, opet, zaspala gledajući našu, sakrivenu sliku. Osećaj je bio bolji od hiljadu lajkova. Ujutru je The Dečko lajkovao meni status. Osećaj je bio da bi onom “sviđa mi se ovo” koje je pritisnuo dobro došlo malo gramatičkog pretvaranja u “sviđaš mi se ti”.
Autorka: Mladenka Orlić