Mingl kutak arhiva

O modnim slikovnicama i velikim devojčicama

O modnim slikovnicama i velikim devojčicama

Pre nekoliko dana šetala sam centrom grada u potrazi za razbibrigom i inspiracijom. Cilj se pretočio u put, te je isti vodio do knjižare Vulkan. Kada sam zakoračila u deo sa knjigama, zapanjila sam se. Pošto glagol „zapanjiti se“ može imati dva prizvuka, važno je napomenuti da podrazumevam onaj negativni.

Za knjigu je proglašena modna slikovnica, a oko njenog trona (središta knjižare) okupili su se podanici.

Diverzitet podanika me je preplašio. Nikada nisam pomislila da ću se naći na sahrani književnosti, ali još manje sam mogla da pretpostavim da će čitulja biti ružičaste boje, dok će umesto venaca na sanduk klasika padati pink pufnice. U modnoj slikovnici verovatno je dat dress code – umesto crnine obucite vruće pantalonice! Rukama sam dotakla svetogrđe, a jedini razlog je moje ubeđenje da ništa ne možete kritikovati, ukoliko niste upoznati sa materijom. Dakle, ubeđenje je ostalo netaknuto, a ruke sam, sa zadovoljstvom, oprala.

Kod kuće me je sačekao računar, a na njemu vesti iz sveta. Obaveštena sam o onome čemu sam već prisustvovala. Za početak, ne mislim da je loše što danas svako može da piše. Ako se dotaknemo istorije, ne tako davno nije svako mogao da piše. Odemo li malo dalje niz vremensku lentu, videćemo da postoje vremena kada je retko ko bio privilegovan poznavanjem tehnike pisanja i čitanja. Smatram ove činjenice velikom tugom i neospornim gubitkom za čovečanstvo. Zamislite samo sva izgubljena saznanja, iskustva, svedočenja, razmišljanja...

Nikada ih nećemo povratiti! Neizmerno, pak, žalim što živim u vremenu kada svako iskorišćava datu privilegiju da piše i pritom se, neretko, poigrava sa poimanjem umetnosti pisane reči, provlačeći svašta kao istu. Ne, ne može svako biti Pavić, pa da „Hazarskim rečnikom“ gradi književnost rušeći konvencije. Ne, nisu na to mislili pesnici kada su izvodili vratolomije sa prelomima.

Ne, ne treba svako da se bavi književnošću, samo zato što tehnologija pruža tu mogućnost. Osuđujem današnje zadiranje u umetnosti kao u kakva sporedna, honorarna posla. Pojedine javne ličnosti prave Venove dijagrame od svojih profesija. Mogu da zamislim voditeljke kako donose novogodišnje odluke uz reči „Baš bi sledeće godine mogla u pauzama snimanja talk show-a da napišem knjigu o …’

Pink Pufnice previđaju bitnu stvar crtajući pomenute dijagrame, a to je da one nisu Pitagora ili Paskal, pa da bez problema mogu u biografiji da proguraju 5 društvenih i 3 prirodne nauke. Ne, tehnika nanošenja trećeg sloja maskare nikada neće imati vrednost naučne hipoteze ili slikarske veštine. Ili, možda, već ima?!

Živimo u vremenu materijalizma i estetike; a moguće je da sam pogrešila što sam estetiku stavila na drugo mesto. To sam učinila iz razloga što verujem da je estetiku moguće nadograditi novcem, ukoliko je već važnija od novca. I znam da nisam otkrila toplu vodu. 

Važno je da budete lepi.
Unutrašnju lepotu su izmislili ružni ljudi.
Niste vi kantica eurokrema u frižideru pa da gatamo je l' slatko ili mast.

Videh na Internetu novu filozofiju Pink Pufnica i sličnih šarlatana.
Unutrašnju lepotu su izmislili konvencionalno lepi ljudi, kako bi mogli konvencionalno ružnim ljudima da pridodaju i iskompleksiranost na listu mana, te da nađu opravdanje za verbalno nasilje u vidu ogovaranja i sažaljevanja.

Lepi ljudi koji se služe nipodaštavanjima vide u ogledalu puno mana, iako ih mi obični zaslepljeni smrtnici možda ne vidimo. Plašeći se da će te mane isplivati na videlo, lepim ljudima ide u korist da se priča o manama ružnih ljudi, kako njihove ne bi došle na red (a kada bi došle bilo bi bolno, i potrajalo bi).
Lepim ljudima se često pridružuju isto tako preplašeni ljudi.

Kada govorimo o unutrašnjem, ne možemo govoriti o „lepom“ ili „ružnom“. Ako ikada bude organizovan konkurs unutrašnje lepote, rebro će postati mis, moj bubreg će nenašminkan prkositi konvenciolnoj unutrašnjoj lepoti, a duše će sedeti negde daleko od te šarade. Kada već ne mogu da upotrebim termin „lepe“, reći ću da su sve duše čiste, dok ih sami ne zatrujemo.

Moja baka, hemičarka, učila me je da se protiv nepravde borim suzama, kao i da postoji mnogo bogalja, a da se najviše treba paziti onih koji ne voze kolica. To je duša – „Kada te povrede, Madi, a ti plači! Koliko god ti treba, plači! To je tvoja snaga!“.

Aleksa Šantić je potvrdio reči moje bake napisavši: “Blago onom ko suza ima, u toga srce umrlo nije”.

I kako sad mi smrtnici možemo sebi da olakšamo i ulepšamo taj život, koji povremeno valja isprati suzama?


Odbaciti strah! 
Odbaciti filozofiju unutrašnje lepote!
Odbaciti robovanje svojom telu! 

Osetićete se manje kao smrtnik, a više kao živ čovek.


Autorka: Mladenka Orlić

Najnovije